-
Istorija Pisma...
Pismo je sredstvo prostorne i vremenske komunikacije. U širem smislu to je svaki sistem vidljivih oblika (crteža, slika, simbola, znakova i njihovih kombinacija) namerno proizvedenih u svrhu memorisanja i obaveštavanja; u užem smislu sistem znakova koji predstavljaju odreðene elemente govornog jezika: pojedine reèi, slogove ili glasove.
Formalno, pismo je skup dogovorenih znakova dovoljnih za pisanje nekog jezika
U toku razvitka pismo je prošlo kroz 3 faze :
a) piktografsko (slikovno)
b) ideografsko (pojmovno)
c) fonetsko (glasovno)
Preteèa pisma je komunikacija pomoæu predmeta - složeno kamenje, prelomljene granèice, strelice i slièno. Poznato je i uslovno pismo quipu južnoamerièkih Indijanaca Inka: o glavni konopèiæ obješeni su konopèiæi s èvorovima u bojama; raspored èvorova i boje kazuju odreðenu poruku.
Slikovno pismo nastaje kada slièice dostignu odreðeni stepen stilizacije, i kada se takav slikovni pojam dogovorno poèinje dosledno upotrebljavati uvek za isti pojam. Veæ se u praistoriji peæinski èovek koristio takvim oblikom komunikacije. Zatim se razlièite slièice dovode u uzajamni odnos i stvaraju asocijaciju. Takav poèetak slikovnog pisma i pisma uopšte zovemo piktografija.
¨ PIKTOGRAFSKO PISMO (slikovno pismo)
Predstavlja najstariji naèin na koji su ljudi pokušali da pomoæu crteža zabeleže svoje misli. Izraz dolazi od latinske reèi PICTUS – crtan i grèke GRAFO – piše.
Ovi znaci (piktogrami) oznaèavaju upravo ono što crtež predstavlja i nisu vezani za specifièni glasovni sklop reèi u pojedinom jeziku. Èine osnovu pisma kod starih Egipæana, Kriæana, Sumera, Kineza i Maja, ali se u izvesnim prilikama koriste i danas (na primer u saobraæajnim znacima).
¨ IDEOGRAFSKO (pojmovno) PISMO
Obogaæivanjem sadržaja jezika, traže se znaci koji, po dogovoru, oznaèavaju apstraktne pojmove, koje je nemoguæe doslovno crtežom izraziti.
Ideogrami (izraz dolazi od grèke reèi idea – ideja, predstava, pojam) su šematiziraniji oblici slikovnog predstavljanja koji postaju nosioci pojedinih reèi i pojmova koji se mogu dovoditi u odnose i stvarati asocijacije na apstraktne, afektivne i relacione pojmove. Tako se, na primer, kod kineskog pisma ideogram "hao" koji oznaèava "dobro" i "ljubav" gradi udruživanjem slièica majke i deteta; "pevati" je složen od ideograma ptice i usta, a dve žene = svaða.
Ovo su u poèetku znaci koji se po spoljašnjem izgledu ne razlikuju od piktograma, ali im je promenjen smisao. Kasnije od slike uprošæavanjem postaju apstraktni grafièki znaci koji imaju znaèenje odreðenih pojmova.
Savremeni ideogrami
¨ FONETSKO (GLASOVNO) PISMO
Najsavršeniji oblik pisma. Znak (fonogram) oznaèava glas. Mnoštvo znakova kod ideografskog pisma, zamenjena malim brojem znakova za glasove. Fonetsko pismo je vezano za odreðeni jezik.
¨ EGIPATSKA PISMA
Uz mesopotamska spadaju u prva pisma uopšte.
a) Hijeroglifi
Najstarije egipatsko pismo. Nastalo u IV milenijumu pre n.e. Naziv mu dali Grci prema reèima ieros ( HIJEROS) – svet, sveštenièki, božanstven i (GLIFO) – urezan, ugraviran (u kamenu). Po obliku spada u piktografsko pismo ali vremenom dobijalo odlike i ideograma i fonograma.
Postojalo oko 3000 znakova ali su oko 500 najèešæe upotrebljavana.
b) Hijeratsko (sveštenièko) pismo
Nastalo u treæem milenijumu uprošæavanjem hijeroglifa u toku pisanja trskom po papirusu, imalo oko 600 znakova. Knjiga na papirusu imala je oblik svitka (“rot ula” ).
c) Demotsko (narodno) pismo
Nastalo oko 700 g. p. n. e. u Severnom Egiptu uprošæavanjem hijeratskog pisma. Služilo je za svakodnevnu upotrebu. Egipatska pisma dešifrovao je francuski nauènik Fransoa Šampolion (Franqois Champollion) oko 1822. godine.
¨ PISMO U MESOPOTAMIJI
Sumersko pismo nastalo je u drugoj polovini IV milenijuna pre n. e. Pisalo se na kamenu a po obliku je bilo slikovno, slièno hijeroglifima. Kasnije kamen biva zamenjen tablicama od meke gline u koje su ovi znaci beleženi uz pomoæ prizmatiènog štapiæa. On je u glini ostavljao trouglasto udubljenje slièno klinu, pa je zbog toga ovo pismo kasnije nazvano KLINASTIM. Oblici postaju apstraktni i gubi se prepoznatljivost prvobitnih slika.
Njime su još pisali Vavilonci, Asirci, a poslednji su bili Persijanci.
Klinasto pismo je prvi dešifravao poèetkom XIX veka Nemac Georg Grotefend.
¨ FENIÈANSKO PISMO
Prvo fonetsko pismo. Nastalo oko 1400 god. pre n. e. uprošæavanjem hijeratskih znakova. Uzeli su 22 znaka, koliko je bilo glasova (konsonata) u njihovom jeziku i svakome pridali znaèenje samo prvoga glasa te reèi. Znaci su imali geometrijske forme i gravirani su oštrim instrumentom, pa su im sve linije iste debljine.
¨ GRÈKO PISMO
Grci preuzimaju pismo od Fenièana, prilagoðavaju ga svom jeziku, i olakšavaju pisanje uvoðenjem oznaka i za samoglasnike koje Fenièani nisu poznavali.
Ovaj se proces završio od IX do VII veka p. n. e. U poèetku pišu “bustrofedonom” , tj. u oba pravca (kao kad se ore njiva).
Od V veka zadržavaju samo smer od leve ka desnoj strani, koji kasnije nasleðuju i svi evropski narodi.
Grèki alfabet je imao 24 znaka. Geometrizacija je još doslednija nego kod Fenièana, ali su linije i dalje iste debljine.
U II veku pre naše ere poèinje da se kao podloga za pisanje koristi štavljena koža nazvana pergament prema gradu Pergamonu u Maloj Aziji. Ovaj se materijal zadržao u Evropi sve do poèetka upotrebe hartije (XII – XV v.) .
¨ RIMSKO PISMO
Rimljani prihvataju posredstvom Etruraca grèko pismo. Postepeno usavršavaju oblike slova koji oko I v. n. e. dostižu savršenstvo u rimskoj klesanoj kapitali.
Ovo su veæ konaèno formirana velika (verzalna) slova latinice. Sva slova su konstituisana iz kvadrata, kruga i trougla, i imaju istu visinu.
Razlikuju se debljine osnovnih i spojnih crta. Linije se završavaju zaobljenim produžecima – serfima. Ovo se pismo koristilo za natpise na kamenu.
Oko I veka umesto dotadašnje rotule, javlja se nov oblik knjige od pergamenta – kodeks. To je oblik sadašnje knige. Za svakodnevne beleške koristi se diptih, dve dašèice ispupèenih rubova, premazane tankim slojem voska i spojene meðusobno šarkicama ili alkama. Po prethodno nagaravljenom vosku pisalo se stilusom, metalnim instrumentom zašiljenim s jedne a zaobljenim s druge strane (za pisanje i brisanje napisanog).
KVADRATIKA je knjižno pismo, proporcija izvedenih od kvadrata. Razlikuje se od klesane kapitale u detaljima. Ove razlike nastaju zbog upotrebe razlièitog sredstva za pisanje (dleto kod kapitale, zarezana trska – kalamis, kod kvadratike) upotrebljavala se od II doV veka.
RUSTIKA (“rustika” bukvalno znaèi “prosto”, “grubo”). Po osnovnoj konstrukciji slièna kvadratici, ali užih proporcija (ekonomiènije) i drugaèijeg ugla pod kojim se drži trska. Zbog toga su vertikale tanke a serifi jako zadebljani. Bila je u upotrebi od II do VI veka.
STARIJI RIMSKI KURZIV
Pismo za svakodnevnu upotrebu i brzo pisanje na ploèicama premazanim voskom. U brzinii uglavnom bivaju zamenjeni oblinama, linije su iste debljine (zbog stilusa) a oblici slova nisu onako doterani i iste visine kao kod knjižnog pisma.
UNCIJALA
Èini sintezu kvadratike i starijeg kurziva. Široko i lepo knjižno pismo kao kvadratika, alii zaobljenjih crta kao kod kurziva. Time èini prelaz prema oblicima malih slova. Nastala u vreme propadanja rimske države i jaèanja hrišæanstva ( III – VIII v.).
Na prelazu iz starog u srednji vek, ptièje pero zamenjuje kalamis. Elastiènije je i omoguæuje pisanje sitnijih slova.
Mlaði rimski kurziv ( IV v. )
Kao i stariji, pismo za brzo pisanje. Razlikuje se od ovog po formiranim uzlaznim i silaznim potezima. To su prva minuskulna (mala) slova u istoriji.
Rimska uncijala
Poluuncijala (V do VIIIv.)
Slièna unicijali, samo, pod utiicajem mlaðeg kurziva formira ulazne i izlazne poteze. To je prvo minuskulno knjižno pismo. Pisalo se ptièjim perom na pergamentu.
¨ SREDNJOVEKOVNA PISMA
U ranom srednjem veku u Zapadnoj Evropi formira se èitav niz pisama koja zovemo jedinim imenom nacionalna pisma. Veæina ih je nastala od mlaðeg rimskog kurziva pa su bila ružna ii neèitka. Izuzetak su bila irsko i anglosaksonsko pismo, koja su nastala od poluuncijale.
Za vreme Karla Velikog (742 – 814) oko 780. g stvara se na osnovu poluuncijale novo pismo – karolinška minuskula koje je bilo tako savršenih oblika i dobre èitljivosti da se do danas zadržalo kao oblik malih slova latinice. Stvaranje ovog pisma se prema legendi pripisuje engleskom svešteniku Alkuinu od Jorka.
Od XIII veka oblici karolinške minuskule postepeno bivaju sve uži i od oblina nastaju prelomljene uglaste forme. Tako nastaje gotica. U gotici dominiraju vertikale, okrugline su zamenjene kosim izlomljenim linijama, a horizontale ne postoje.
¨ SLOVENSKA PISMA
a) Glagoljica
Prvo slovensko pismo, stvorio ga na osnovu grèkog kurzivnog pisma Æirilo s bratom Metodijem 855. godine. Imala 40 znakova. Ubrzo je prihvaæena u svim slovenskim zemljama. Kada se poèetkom X veka javila æirilica, ona brzo potiskuje glagoljicu.
Iz svih slovenskih zemalja, izuzev Èeške i Moravske gde je veæ krajem IX v. glagoljica zamenjena latinicom i Hrvatske gde se glagoljica dugo zadržala kao nacionalno pismo.
Prvobitna Æirilova glagoljica bila je obla (stvorena od kurziva). U Hrvatskoj od XII veka dobija uglaste oblike i postaje uža, a kontrast izmeðu osnovnih i spojnih crta se poveæava. Ovom uglastom glagoljicom slagane su i prve hrvatske štampane knjige (Misal iz 1483.g.).
b) Æirilica
Pretpostavlja se da je nastala u Bugarskoj oko 900. godine. 24 znaka uzeta su iz grèkog unicijalnog pisma, a ostali uglavnom iz glagoljice. Zbog svoje veæe grafièke lepote i èitljivosti potisla je ubrzo glaloljicu. Svi do XVIII veka upotrebljavala se i u Rumuniji. Najstarija saèuvana srpska rukopisna knjiga pisana æirilicom je Miroslavljevo jevanðelje (kraj XII v.), a prva štampana knjiga æirilicom na Balkanu Oktoih Osmoglasnik. Štampanje ove knjige dovršeno je 4. Januara 1494. godine u štampariji Ðurða Crnojeviæa u Obodu kraj Cetinja, kojom je rukovodio jeromonah Makarije. Knjiga je ukrašena i ilustrovana drvorezima. Ova staroslovenska æirilica zamenjena je poèetkom XVIIIveka u Rusiji za vreme Petra Velikog graðanskom æirilicom. Cilj ove reforme Petra Velikog bio je da se stari oblici æirilice saobraze savremenim evropskim oblicima latiniènog pisma. Konaènu reformu srpske æirilice izvršio je Vuk Karadžiæ 1818. God. (On je izostavio iz ruske azbuke 7 znakova: i, ju, u, … a uveo nove znake : æ, ð, lj, nj, j i dž). Vukova æirilica je zvanièno priznata rek 1868. godine. Ona predstavlja danas najdoslednije sprovedene fonetsko pismo na svetu.
Makedonska æirilica je dobila svoj konaèan oblik 1945. Ona se od Vukove æirilice razlikuje samo po tome što je ð zamenjeno sa g, æ sa k a za glas dz koji postoji u makedonskom, uzet je znak S.
Osnov savremene latinice – humanistika
U doba Renesanse (u XV veku ) u Italiji odbaèena je gotièka tradicija, a kao uzor je postavljeno vraæanje na antièke oblike umetnosti.
Slièno postupaju i književnici, prouèavaoci antièkog kulturnog nasleða, koji su se zvali humanisti. Oni odbacuju goticu i uzore za novo pismo traže u antièkim rukopisima. Ne zmajuæi da je veæina antièkih rukopisa za vreme Karla Velikog prepisana pismom iz tog vremena – karolinškom minuskulom, oni prihvataju uz vrlo male izmene ovo srednjevekovno pismo davši mu naziv “humanistièka minuskula”. Kada se sredinom XV veka javljaju prve štamparije u Italiji u njima se, za razliku od Nemaèke, gde dominira gotica, za uzor prvih tipografskih slova uzima humanistièka minuskula. Misleæi da ova slova potièu iz antièkog vremena daju im naziv “antikva” koji se i do danas zadržao.
Tipografsko pismo
Poèetak savremene tipografije
Tvorac savremene tipografije bio je Johan Gutenberg ( 1391 – 1397 – 1468) . On je na ideju o štampanju pomoæu pokretnih livenih slova došao oko 1440. godine, prve pokušaje izvršio 1445. a svoje najèuvenije i najlepše delo, Bibliju od 42 reda štampao je od 1452 - 1455. godine u Majncu (Nemaèka) . Kao rukopisni uzor za stvaranje livenih štamparskih slova služila mu je jedna vrsta gotice nazvana tekstura po gustom i kompaktnom izgledu teksta slièom tkanini.
ANTIKVA
ANtikva danas èini najveæu porodicu tipografskih pisama. Spada u najèitljivije oblike slova i najèešæe se koristi za slaganje sitnog kompresnog sloga.
U svome razvitku koji je trajao više od 3 veka formirala se u 3 karakteristièna oblika: renesansnu (medijeval) antikvu, prelaznu (baroknu) antikvu i klasicistièku (novu) antikvu.
Zajednièko obeležje svih ovih pisama je u tome što imaju razlike u debljini osnovnih i spojnih poteza i imaju serife (tanje od osnovnih poteza).
ANTIQUA
ANTIQUA
a) Renesansna antikva (XV i XVI v.)
Uzor za kurentna slova – humanistièka minuskula, a za verzalni – rimsko kapitalno pismo. Razlika u debljini osnovnih i spojnih potaza je umerena.
Serifi su zaobljeni.
Poluserif kod malih slova je iskošena.
Karakteristika renesansnih brojeva je da se pišu izmðu èetiri linije (kao kurentna slova).
Cifre 0, 1 i 2 se pišu izmeðu dve srednje linije.
Cifre 6 i 8 prelaze do gornje, a cifre 3, 4, 5, 7 i 9 do donje crte.
b) Barokna ili prelazna antikva (XVII i XVIII v.).
(Zove se prelazna zato što èini prelazni oblik izmeðu renesansne i klasicistièke antikve).
Kontrast debljine osnovnih i spojnih poteza je jak.
Serifi postaju izduženiji ali još zaobljeni.
Kosina poluserifa se približava horizontali.
Osa simetrije kod okruglih slova postaje vertikalna.
c) Klasicistièka antikva (kraj XVIII, poèetak XIX veka).
Sa njom se proces razvitka antikve dovršava. Tendencije prisutne u baroknoj antikvi dovode se do kraja. Kontrast u debljini crta postaje vrlo jak. Serifi postaju samo dve tanke crtice. Nestaje oblina koja povezuje serif sa osnovnij potezom. Poluserif dobija potpuno horizontalan pravac.
U štamparijama su najèešæe u upotrebi pismo garamond, palatino, tajms, baskervil, bodoni itd.
GROTESK (poèetak XIX veka)
Krajnje pojednostavljeno pismo sa linijama iste debljine i bez serifa. Javilo se istovremenosa poèecima primene litografije u štamparstvu.
Svoju punu primenu grotesk doživljava tek u XX veku.
Postoji veliki broj vrsta i varijanti ovog pisma. Helvetika se sigurno najviše koristi, a èesto se koriste i univers, futura, tempo itd.
GROTESK
EGIPTIJEN
Javio se istovremeno sa groteskom u londonskim slovolivnicama (Vincent Fidžins 1815.)
To je masivno, konstruktivno pismo, jednakih debljina linija kao i kod groteska, ali sa serifima. Serifi su masivni, èetvrtasti, iste debljine kao ostale linije.
Ovo pismo nema nikakve direktne veze s Egiptom sem što može da svojom monumentalnom masivnošæu podseti na staru ugipatsku arhitekturu.
Egipatska pisma su egiptien, memfis, karnak, obelisk itd.
EGYPTIENNE
KLASIFIKACIJA TIPOGRAFSKOG PISMA PO IZGLEDU (KARAKTERU)
1. Osnovni oblici
2. Tehnièki oblici
3. Rukopisni “
4. Ukrasni “
5. Posebni “
U osnovne oblike spadaju:
(a) Renesansna antikva
(b) Barokna “
(c) Klasicistièka “
U tehnièke oblike spadaju:
(a) Grotesk
(b) Egiptijen
Rukopisni oblici se klasifikuju prema sredstvu kojim su pisani:
(a) Podebljani potez (oštrim èeliènim perom)
(b) Naizmenièni potez (rond perom, široko zaseèenim perom)
(c) Potez èetkom
Ukrasni oblici se mogu klasifikovati po stepenu i naèinu ukrašavanja:
(a) konturno pismo
(b) osenèeno pismo
(c) šrafirano pismo
(d) ukrašeno pismo.
Posebni oblici èine veliku grupu pisama koja su nastala kombinacijom prethodnih oblika ili se odlikuju sasvim individualnim rešenjima. Najèešæe se upotrebljavaju:
(a) polugrotesk
Pismo nastalo kombinovanjem osobina antikve i groteska. Slova imaju razliku u debljini crta ali nemaju serife.
(b) Novinska antikva ili meki egiptijen.
Èini kombinaciju antikve i egiptijena. Serifi su masivni slièno egiptijenu, ali su spojeni oblinom s osnovnom crtom (umelšani). Ovo je pismo grublja varijanta antikve pa zato pogodna za štampu na papiru lošeg kvaliteta kakav je novinski.
(c) Italijen
Varijanta egiptijena, samo su slova uzana a osnovne linije mnogo tanje od serifa.
KLASIFIKACIJA PISMA PO LINIJSKOM SISTEMU
a) Pisma u dvolinijskom sistemu
Sva su iste visine. Nazivamo ih velika slova, verzalna slova (prema francuskoj reèe VERS – stih) ili majuskuli (od lat. MAIOR).
Koristimo ih za kraæe isticanje pojedinih reèi. Deluje monumentalno i sveèano, ali zamara monotonijom kod dužih tekstova.
b) Pisma u èetvorolinijskom sistemu:
- mala slova
kurent (od correre – teæi, trèati) ili minuskuli (od minus – manje) imaju kod pojedinih slova uzlazne poteze a kod nekih silazne.
To daje tekstu veæu ritmeèku vrednost i utisak dinamiènosti (otud i naziv kurent).
Ova osobina im poveæana èitljivost pa se zbog toga duži tekstovi uvek slažu samo kurentnim pismom.
c) Kapitelhen
To su verzalna slova u velièini kurentnih. Iako iste velièine s malim slovima izdvajaju se u tekstu razlièitim ritmom pa se upotrebljavaju kao umereno ne mnogo upadljivo sredstvo za isticanje.
REZ PISMA PREMA SVETLINI
Ovde se radi o odnosu izmeðu debljine crte i visine slova
a) normalno pismo
Odnos debljine crte u odnosu na visinu kreæe se u granicama od 1: 6 do 1: 10, pri èemu je srednja vrednost 1: 8.
b) Svetlo pismo (belo)
Debljina crte se sadrži u visini slova više od 10 puta. Tekst složen takvim pismom deluje svetlo, zahteva poveæane razmake kako izmeðu slova, reèi tako i izmeðu redova, a i poveæe razmaka izmeðu teksta i ivice papira (margine).
c) Polucrno
d) Crmo (masno) pismo
Ovo je površinsko pismo, jakih kontrasta prema osnovi, pa zahteva smanjene razmake u svakom pogledu. Koristi se kao vrlo jako sredstvo za isticanje u tekstu. Treba ga koristiti oprezno jer razbija jednostavnost forme sloga.
REZ PISMA PREMA OSI SLOVA – O KURZIVU.
a) Uspravna
b) Iskošena na levo (vrlo retko u upotrebi)
c) Iskošena na desno – kurziv.
Kurzivom u tipografiji nazivamo slova koja su ne samo na desno iskošena veæ i nešto mekša, zaobljenija od uspravnih. To nam govori da ona vodi poreklo od brzopisnih rukopisnih slova, pa podudarnost u nazivu nije sluèajna.
Kurziv se najèešæe koristi kao sredstvoza isticanje u tekstu. Ne narušava opštu svetlinu teksta, pa je pogodan naroèito za duže pasuse, kod kojih bi upotreba drugih sredstava razbila celinu stupca.
REZ PISMA PREMA ŠIRINI
a) Slova normalne širine
Za normalne se uzimaju proporcije antièkih slova, koje proizilaze iz kvadrata i u njega ucrtanog kruga i trougla.
b) Široka slova
Njihove proporcije proizilaze iz položenog kvadrata i njemu pripadajuæe elipse. Ova slova su vrlo èitljiva ali neekonomièna jer zauzimaju mnogo prostora. Primenjuju se za natpise na saobraæajnim sredstvima ili na putevima namenjene da se èitaju iz vozila u pokretu, tj. u svim sluèajevima kad su uslovi èitanja otežani. Ostavljanu utisak dinamike i brzine.
c) Uzana slova
Proporcije im se izvode iz uspravnog pravougaonika. Ne zauzimaju mnogo prostora, a zahtevaju zbijeno slaganje pa su stoga vrlo ekonomièna, ali to ide na uštrb èitljivosti.
Zbog toga je najpovoljnije kompromisno rešenje izmeðu ta dva suprotna zahteva tj. upotrebe slova normalne širine ili neznatno suženih.
NAMENA PISMA
Kod izbora pisma vodi se raèuna o sledeæim kriterijumima:
a) pismo treba da odgovara sadržini teksta;
b) b) pismo treba da odgovara vrsti èitalaca kojima je tekst namenjen;
c) c) pismo treba da je prilagoðeno tehnièko – tehnološkim uslovima štampe. Saglasnost sa sadržinom postiže se izborom odgovarajuæeg karaktera pisma. Skoro je pravilo da se za umetnièku literaturu upotrebljava renesansna antikva, za nauènu klasicistièka a za dela iz oblasti tehnike grotesk. Ako je u pitanju ambalaža ili plakat, zahtev za usaglašavanjem pisma sa sadržinom još se nužnije postavlja.
Kada se radi o usaglašavanju pisma sa vrstom èitalaca tu se obièno misli na uzrast i stepen obrazovanosti. Za iskusne i obrazovane èitaoce najpovovaljnija velièina pisma je od 8 – 10 tipotaèaka. Za decu i poèetnike u èitanju najbolje je uzeti 12 ili 14 tt.
Kod izbora velièine pisma presudan je i naèin èitanja, tj. da li se odreðeni tekst treba da èita duže vremena neprekidno ili je èitanje kratkotrajno. Kod kratkotrajnog èitanja se može upotrebiti i velièina od 6 tt, na primer za slaganje kratkih napomena u dnu strane, za legande, ili za slaganje reènika. Meðutim, kod ovoga treba biti oprezan, jer veæ i velièina od 8 tt može zamarati èitaoca kod dužeg èitanja.
U tehnièko – tehnološke uslove spadale bi vrsta štampe ili vrsta papira na kojoj æe se štampati. Duboka štampa je, na primer, veoma povoljna za reprodukovanje ilustracija u boje, ali je nepogodna za štampanje teksta, jer raster deformiše oblik duktusa, koja kod malih deformacija ne gube svoju èitljivost.
Na izbor slova može uticati i boja i satiniranost papira. Kod suviše svetlih papira bila bi greška uzeti masna slova i obrnutao.
-
ej... ko èe ti to èitat? :P :)
-
svaka osoba koju ne interesuje samo ZEZANJE... :wink:
-
A ljubavna pisma, a??? :wink:
Jednom davno, dvor bagdadskog kalifa pogodila je teška nesreæa: bez ikakvog vidljivog spoljašnjeg razloga, kalifov sin, izabranik za naslednika prestola, poèeo je iznenada da kopni. Ni najveštiji lekari i vidari, èak ni astrolozi nisu mogli da utvrde uzroke njegove teške bolesti. A onda, na dvor pozvaše jednoga drevnog mudraca, uèenjaka i lekara, koji je bio poznat po svojim spisima o razumevanju ljudskog društva. Ušavši u dvorske odaje, on pridje mladome princu pažljivo ga posmatrajuæi, uze ga za ruku sa prstima na njegovome bilu i poèe sa njim da razgovara. Tako saznade da je princ, pre nego što æe zapasti u bolest, bio na putu u Basri. Pri pomenu imena grada, prinèev puls zakuca brže. Potom drevni mudrac dovede èoveka iz Basre koji, u prinèevom prisustvu poèe da redja imena svih ulica i sokaka u tome gradu. Pri pomenu jedne od ulica, prinèevo srce opet zakuca brže. Potom, po naredbi, u kalifov dvor stiže èovek iz ulice èije je ime izazvalo kraljeviæevo uzbudjenje. Pre nego što æe poznavalac Basre poèeti da naziva imena kuæa i porodica iz ulice, drevni mudrac ponovo uze princa za ruku i zagleda se u njegovo bledo lice. Pri pomenu jedne kuæe i jedne porodice, mladiæev puls poèe ludo da udara. On okrete glavu ka zidu ne bi li sakrio uzbudjenje, ali veštome lekaru ništa ne promaèe. Završi sa ispitivanjem, ode kalifu i reèe mu da njegov sin boluje od ljubavi, da se tajno zaljubio u kæer prodavca konja, devojku koju je ugledao skrivenu iza zavese. Buduæi da je to bila zabranjena ljubav, mladi princ je poèeo da pati i da kopni. Šta se dalje dogadjalo sa kraljeviæem, nije važno za našu prièu, ali se u nauci zna da se ova ljubavna povest uzima kao simbolièan poèetak nauke o duši. Iako ljubav predstavlja univerzalni emotivni arhetip, ili kako bi to rekao jedan filozof - egzistencijal - svest o njoj najduže traje u poeziji.
Istorija ljudske duhovnosti poèiva u najveæoj meri na oseæanju ljubavi koje, ispoljavajuæi se u razlièitim oblicima, kazuje jedinstvenu prièu o velikoj moæi èuvstva koje je Bog podario jedino èoveku. Ta èudesna, blagotvorna, razarajuæa, oèaravajuæa, ponižavajuæa, opèinjavajuæa, ta sveobuhvatna i sveprisutna snaga jeste ljubav, koja, kako Dante veli na samome kraju Božanstvene komedije, "pokreæe sunce i zvezde".
Eloiza, neæaka moænoga kardinala Fulbera, bila je, medjutim, prva u istoriji ljudskih oseæanja koja je sopstvenom liènošæu i vlastitom sudbinom pokrenula svet i izrazila misao u koju æe potonja pokolenja poèeti da veruju: èednost ne treba shvatati kao fizièku kategoriju, ona je, zapravo, pitanje celovitosti duha. Upravo je ona, zapisujuæi da "Reæi: 'Volim te', znaèi 'Ti neæeš umreti", otvorila put u doba Renesanse. Reklo bi se, odista, da doba Preobražaja pre poèinje prièom o velièanstvenoj ljubavi Eloize i Abelara, nego arhitekturom Bruneleskija ili Bramantea, Donatelovim skulpturama ili slikarstvom Mazaèa i Pjera dela Franèeske. Novo poglavlje u istoriji èoveèanstva, dakle, zapoèelo je mišlju o ljubavi.
-
Posle stotinu i pedeset godina, devetogodišnji deèak Dante Aligijeri zauvek æe zapamtiti lik devojèice Beatrièe, u "haljini grimizne boje". Postavši pesnik, on æe o toj ljubavi pevati u Novom životu. Smeliji sastavljaè izbora ljubavnih pisama mogao bi da pretpostavi da njegova poezija možda ne bi pretrajala do donaših dana, da nije zavoleo Beatrièe, da nije osetio kosmièku snagu ljubavi. U svakom sluèaju, manje nam je smelosti potrebno da poverujemo da je veliki Firentinac tako smelo i ubedljivo imaginirao ljubav i patnju Paola i Franèeske, upravo stoga što je sam bio zapaljen ljubavnim žarom.
A onda, i mladi Petrarka u avinjonskoj crkvi ugledao je Lauru. Kada su se sreli pesnik je imao dvadeset i tri, a ona dvadeset godina. Veæ je bila udata žena, a on mladi nauènik i pisac. Èetrdeset dve godine posle prvog susreta, dvadeset jednu godinu posle njene smrti, veæ stari Petrarka, sredjujuæi papire, našao je stari sonet i napisao nove stihove: "Godine hiljadu trista dvadeset sedme, aprila, u prvi sat šestoga dana, ušao sam u lavirint iz koga nema izlaza."
Jedan filozof je davno zapisao da je ljubav najuzbuljivije èovekovo iskustvo. Šta god da mislimo i pišemo o tajnama ljubavi, u ljubavi postoji nešto ako ne matematièki taèno, a ono nepromenljivo i neosporno. Bez obzira na sve, u ljubavi postoji luda zakonomernost, harmonija neobiènosti. Inaèe to i ne bi bilo iskustvo ili svet otet od haosa. I da bi se razumela Petrarkina ljubav prema Lauri, obiènoj ženi proseènog Avinjonca koja je imala devetoro dece - nije potrebno istraživati po arhivima: prava ljubav može, mnogo bolje nego nauka, da otkrije našu srodnost sa Plejadama koje sijaju na nebu ili sa ritmom uzburkanog mora. Ovo iskustvo ostaje nepoznanica za nezaljubljenog èoveka: on veruje da postoji sam po sebi i sam za sebe i on ne veruje misli da ljudsko srce i galaksija mogu da žive po istim zakonima. On nije doživeo onaj èas kada se to otkriva iznutra.
Do nas, na žalost, nisu stigla Danteova pisma Beatrièe, niti Petrarkina pisma Lauri, ako su ih oni ikada i pisali. Petrarkin Kanconijer mi danas možemo razumeti kao svojevrsna pisma Lauri, kao što smo bili sloborni da Sapfine ili Propertijeve pesme u obliku pisma razumemo kao model njihovih ljubavnih epistola koje su, ako su i pisane i slane voljenome biæu, nestajale sa glinenih tablica.
U osnovi, oseæanje ljubavi je uvek isto i pod kapom nebeskom javlja nam se u jedinstvenom obliku. Ljubav ne poznaje evoluciju. Od vremene Solomonove Pjesme nad pjesmama ("Lijepa ti si, draga moja, lijepa ti si, oèi su ti kao u golubice izmedju vitica tvojih") pa do treæega milenijuma - ljubav izmedju muškarca i žene na isti naèin potresa njihova srca i muti im svest, istim putem doziva iz dubine biæa najraskošnija oseæanja i najvrelije strasti, na isti naèin živi i gasne. Razlièiti su samo ljudi, akteri ljubavne drame, uèesnici ljubavnog ditiramba, elegije ili, ponekad, tragedije, i to je ono što ljubav èini posebnom, jedinstvenom, neponovljivom. I ljubavi jednog te istog èoveka razlikuju se medju sobom, i stoga se svakome od nas, ponovo zaljubljenom, èini da volimo prvi put. I svaka naša nova ljubav i zaljubljenost uopšte zasnivaju se na idealizaciji. Uverenje da je za ljubav i u ljubavi neizbežna idealizacija izgleda nam kao opšte mesto. Ali, za razliku od veæine opštih mesta i petrificiranih istina koje postoje pasivno, izvan naše svesti, ne pokazujuæi ni najmanji upliv na našu sudbinu, na formiranje našega odnosa prema èoveku i svetu, ubedjenje da je u ljubavi "neizbežna idealizacija", upravo idealizacija, kada nam se voljeno biæe ukazuje duhovno i telesno lepše i bolje no što ono uistinu jeste, to ubedjenje ne živi izvan naše svesti i nije pasivno. Hteli mi to ili ne, ono u odluènom trenutku utièe na našu sudbinu. Tako se, rodjene na krilima idealnoga, savršenog lika voljenoga biæa, radjaju velike ljubavi o kojima zna i koje pamti svetska književnost.
Knjiga koju predstavljam èitaoèevoj pažnji nastala je, pre svega, iz uverenja da, osim što su ljubavni odnosi sami po sebi uvek zanimljivi, oni mogu imati drugu, dublju dimenziju ako ih proživljavaju i o njima govore umetnici èije je poslanje na zemlji da promišljaju i razumeju svet. I odista, kada o ljubavi pisma pišu majstori reèi koji su obeležili povest èitave jedne velike oblasti ljudskoga delovanja - više nije reè samo o jednostavnom i jednoslojnom izražavanju oseæanja. Mi se susreæemo sa autentiènim umetnièkim èinom, jer neponovljiva artukulacija ljubavnog oseæanja izmièe prostoti opštih mesta.
Gledano sinhronijski, ovaj izbor mogao bi imati i izvestan interpretativni znaèaj: nije nezanimljivo uporediti kako se o istoj temi piše u razlièita vremena i u razlièita životna doba. Dok se o telesnim strastima u 17. veku piše uzdržano i oprezno, liberalni, oslobodjeni 20. vek stvari æe poèeti da naziva pravim imenima. O putenoj požudi na jedan naèin pišu mladi ljudi (Apoliner, Elijar), a na drugi naèin vlasnici tela koja venu (Miler, Turgenjev). Dok jedni oseæaju èežnju za biæem (Cvetajeva, Pasternak), druge zahvata ljubavna požuda (Džojs). Na jedan naèin piše Igo svojoj ženi, a na drugi naèin ljubavnici. U pismima u kojima svojom ljubavlju prema Hristu i bratskom ljubavlju prema srodnoj duši hrabri, podržava i podupire Olimpijadu, Sv. Jovan Zlatousti izlaže svojevrsnu istoriju ranog hrišæanstva. A Marina Cvetajeva, Pasternak i Rilke, osim izražavanja nežne, duhovne ljubavi, u pismima izlažu i osnovne elemente svoje poetike. Imena Eloize i Abelara uvek zajedno, kao imena Romea i Julije, spominjaæe vekovima njihovi sledbenici po peru i oseæanjima. U pismima samosvojne, nezavisne i otvorene portugalske kaludjerice iz sedamnaestoga veka koja hrabro govori o ljubavi vidimo preteèu Žorž Sandove, Simon de Bovoar, ili, èak, i zaèetnicu modernog i postmodernog "ženskog pisma".
Na kraju, dodaæu nešto sasvim lièno, èemu æu priložiti skromno svedoèanstvo koje sam, za ovu priliku, ukrala iz duboke privatnosti dvoje ljudi. Naime, da nisam uverena da ljubavna pisma ne postoje u svakodnevnoj komunikaciji medju zaljubljenima, ovog izbora verovatno ne bi bilo. Ljubavno pismo nije samo tekst poruke visokog intenziteta: ono je i dodir, izraz lica, bljesak u pogledu, kratka beleška pored telefona... U književnom obliku, ljubavno pismo je plemenito svedoèanstvo telesne i emotivne oluje koja upravlja umom i jezikom, a u svakodnevici, ono je trajni egzistencijalni razlog opstanka ljubavne poezije.
