razgovor sa Bogom

Usnio sam da razgovaram s Bogom.

"Dakle, ti bi želeo razgovarati sa mnom ? ", reèe Bog.

"Ako imaš vremena.", rekoh.

Bog se nasmeši.
"Moje je vreme veènost.Šta si me hteo pitati?"

"Šta te najviše iznenaðuje kod ljudi"?

Bog odgovori:
"Što im je detinjstvo dosadno.

Žure da odrastu,
a potom bi opet želeli da postanu deca.

Što troše zdravlje da bi stekli novac,
pa potom troše novac da bi vratili zdravlje.

Što razmišljaju teskobno o buduænosti,
zaboravljajuæi sadašnjost.

Na taj nacin ne žive ni u sadašnjosti ni u buduænosti.

Što žive kao da nikada neæe umreti,
a onda umiru kao da nikada nisu živeli."

Bog me primi za ruku
Ostadosmo na trenutak u tišini.

Tada upitah:
"Kao roditelj,
koje bi životne pouke želeo da tvoja deca nauèe?"

Osmehujuæi se, Bog odgovori:
"Da nauèe da nikoga ne mogu prisiliti da ih voli.
Mogu samo voleti.

Da nauèe da nije najvrednije ono što poseduju,
nego ko su u svom životu.

Da nauèe kako se nije dobro uporeðivati s drugima…

Da nauèe kako nije bogat onaj koji najviše ima,
nego onaj kojem najmanje treba.

Da nauèe kako je dovoljno samo nekoliko sekundi
da se duboko povredi voljeno biæe,
a potom su potrebne godine da se izleèi.

Da nauèe opraštati tako da sami opraštaju.

Da spoznaju kako postoje osobe koje ih nežno vole,
ali to ne znaju reæi niti pokazati.

Da nauèe da se novcem može kupiti sve. Osim sreæe.

Da nauèe da dve osobe mogu posmatrati istu stvar,
a videti je razlièito.

Da nauèe da je pravi prijatelj onaj koji zna sve o njima…
a ipak ih voli.

Da nauèe kako nije uvek dovoljno da im drugi oproste.
Moraju i sami sebi opraštati."

Ljudi æe zaboraviti šta si rekao.
Ljudi æe zaboraviti šta si uèinio.
Ali nikada neæe zaboraviti kakve si oseæaje u njima probudio.