Reèe mi jedan èo'ek

Matija Beckovic

Reèe mi jedan èoek
na jednom mestu,
kod jednog èoeka,
jednu stvar,
ne mogu ti reæi ðe,
odma bi se setio koji je.

Taman se dan od noæi odvajao,
kad ono,
no je bolje da ne znamo ni ja ni ti za ovo,
i ðe ti bijag poèeo prièat,
taman u cik zore,
a zove neko po imenu ta i ta,
doðe tu i tu,
u tome u èemu si,
te ja iz onijeg stopa,
ja s ove bande, on s one,
ojd, ojd, ojd, bolj, bolj, bolj,
kad imam koga i vidjet.

Samo ja ovo s tobom,
da ostane meðu nama,
kažem ti ko tebe,
ovo ti prièam s ovu stranu vrata,
to znamo ja i ti i crna zemlja,
to nije da reèeš ko bilo i o èemu bilo,
no zaista biranik izmeðu nas,
bez omrazi i ikakve ile,
znaš ga ti posigur.

Te ti on mene tupa i tupa,
da te strag uvati,
da ne vjeruješ ušima,
da se to može desiti onome èoeku,
nije èoèe - jes bogomi, - ama veliš li -
velim,
sve istinsku istinu, istinit èoek, nije od
onijeg,
višega èuda nijesam èuja u moje dnevi.

A Bog ti jedan, zaðosmo u debeli dan,
zaðosmo u duge i široke,
a ono se naoblaèi, Bog naredi uljev kišani,
meæe sveæice, pukli Božje nerimi,
suvo ni pod pazuo, sve cicera voda,
a mene koto na vatru, ona uzica bjeljavine,
a oæu da èunem šta æe mi reæi,
te ja poitaj, a on èeki èeki da završim.

Sve da mi je neko prièo ne big vjerovao,
toga kukanja, u snu se snilo,
te savi one ðuzine, pa jopet nagradi,
Samosazdana ruko Božja,
šapti, šapti, šapti,
a obrni se da ko ne èune,
taman ko ovo mi,
nije èoèe - jes bogomi - e vidio - vidio,
jes - nes, dana mi današnjeg,
more li to bit - more.

Te živni, živni, neæemo nikud,
viði ðe je sunce, zaranci, omrkosmo,
te ta dan to tu osta,
zemlje mi u koju æu,
prièam ti ko da æu sjutra da mrem,
ovo bez tebe danas nijesam nikome,
a ne big voleo ni ti posele,
tu nije bilo nikoga do Boga,
pod kaul,
to ni zemlja ne zna,
nemoj preko usta da grdan nijesi,
ne gubi duši mjesta,
e sam ja èoek od svojega posla,
ljudi su me tako cijenili dosad,
a tako mislim i posad,
dok mi se ne uspe zemlja na obraz,
oba mi svijeta,
umrloga mi sata.

Na jad mi doðe dan
i ðe ga sretog,
a kuæeš mimo ljude,
da me puška ubi bio bi raetni,
to je bilo za nevjerovati,
ne mogu ti reæi šta
odma bi se sjetio,
to je on mene u povjerenju,
a mene je ko podkamen,
a to u tebe gledam,
tišti me na dušu,
ne mogu ti reæi šta,
ne èula mi se rijeè,
gluvo bilo,
olaknulo mi je,
a znam neæeš nikome.

Kune se u jedno dijete, u kamen zatuca,
glave mi,
prs u grlo, jes pa jes, pod garanciju,
ako je on mene lago ja polagujem,
a što bi me lago - da izlaze kolac,
a ne vjerujem bogami,
to je meðu nama zaista ko najbolji,
ne mogu ti ga kazat,
odma bi se sjetio,
znaš ga ti, da ga ne imentujem,
no otvori oba, vidiš koja su vremena.

Reèe mi ta èoek,
kojega nikad oèima nijesam vidio,
sad me ne zapitkuj kako to,
iskoèi abgara ko ðavo iz torbe,
tuknu mi na uvo,
a ne znam vljedomo,
ma nemoj - moj bogomi - ama neka,
e kad je tako - vjeruj bogomi,
tako æe i biti,
ovijem rijeèima zasu,
pomagaj sude nebeski,
a kako to - kako im se trag utro.

Rijeèe mi pod cijenu života,
ja nikako da se alavertim da se to
moze desit.
vjeruj ga - taman je tako,
nije to iz njegove glave,
pade èiè na zemlju,
svojijem bi prstom oko izbio,
a on udri, udri, Gospodu se poklanjam,
sve mu zadnja prvu pritiska,
ko da mu kiša naodi iz jezika,
reko bi èoek neæe nikad,
nemoj ovo kome,
ni crnoj zemlji,
no prs na usta,
e bi se odma znalo ko je reko,
ma šta veliš - velim bogumi.

Tucismo se taman nonje, og junaèe,
e volig bi da nijesmo,
e može bit nesto pa èudno na mene,
to se mene uvijek šæelo,
da me snaðu jadi na pravdi Višnjega,
da se sve izlize i istanji,
na kule na vile,
da se spuže ko led izmeðu prsta,
pa da od toga ne bidne ništa,
pa æe bit da sam ja reko,
a ova godina znaš kakva je bila,
ni suve, ni sirove, ni okoliša,
kuj bi ona pilez, prosula po famelja,
desetoro onijeg puža,
jedno drugome do uva,
no rijeè iz usta ko kamen iz ruka,
je li - jes, nije èoèe - jes bogomi,
nema se kuj,
a u jednu ruku milo mi je te mi reèe,
da to ne èug ne big prežalio,
ne smijem ti reæi šta,
no se pripazi dobro.

Nemoj da bi ovo kome za otkup života,
ja ovo tebe, a ti nemoj nikome,
to on ne bi drugome,
a mene je ko podkamen stanac,
povrg svega jada još i to,
nemoj me ništa pitat,
kazo big ti da mogu,
nemoj ovo daljit,
to je èoek koji zna svake niti,
nijesam ti smio ni ovoliko,
ako jes - ako nije.

Te ti se on mene takvu i takvu stvar,
da me ne zapadne jedne da izgovorim,
koliko izgovori li ti oðe,
no ne zaboravi na koju si,
medom ti se presjekla,
dušmanin ti je ne prekinuo,
taj jezik u vilice ne uvodi,
a imo je i rasta, noæi mi noæašnje,
valjetno ime Božje,
granu zora a on zaparadio,
sve iz jednog vitilja ,
a ja sluša, sluša, sluša,
ovijeg mi nebesa, aug, aug.

Tako ni proðe dan i noj, dvije
poluredice,
sve od rasvita do smirovišta,
granu li to zore - ogranu bogami,
ne umjesmo se razdvojit,
taman ko ovo mi,
ne bilo primjenjeno,
no ja ne misljag ni o èemu no o
svome jadu,
ali kad navlaèi prièu i jade zaboravig,
a pogotovu kad mi spomenu za toga èoeka,
to i to, tu i tu, na tome i tome mjestu.

A nije ni do Bog,
a jes bogomi,
a prekrsti se lijevom kod desne,
može li to bit - može bogomi,
nemo me sad ništa pripitkivat,
i da ti kažem neæeš mi vjerovati,
a mene da je neko drugi vaistinu ne big,
to je ostalo tu i tutilo,
i tu zapeèati,
zemlje mi u koju æu,
oba mi svijeta,
umornog mi sata,
ovoga mi nimeta,
života mi svaèijega,
no otvori èetvere,
i pazi,
ne smijem ti reæi na što,
i nemoj,
ne mogu ti reæi šta,
no dobro utuvi i ne izvrzaj iz glave,
e æeš svakoga svoga u crno zavit,
svakoga ko ima iše u tebe,
nemo me ništa zapitkivat,
nijesam ti smio ni voliko.

Ako nije tako odsecite mi ruke i pretvorite me u kamen

Богородица Тројеручица


Ја ти не дођох, брза помоћнице,
Да би ми отсечену шаку замирила,
Нити да те носим кући, Свемоћнице,
Да би завађену браћу измирила...

Ишчупане су ми руке из рамена,
Кућа раскућена, а браћа поклана,
Па сиђох до свог најдоњег камена
Да себе тражим, Мајко са три длана.

Једино овде, Царице Небеса,
На мом језику се моли без застанка,
И не лаже ништа, и не једе меса,
И осам векова пости без престанка.

И кад би ми земљу и језик збрисали,
Све, сем ове стопе на којој сад стојим,
Знам: још се из људи нисмо исписали,
А док тебе има да и ја постојим.


Хиландар 1976. године

Косово поље

Краду ми памћење,
Скраћују ми прошлост,
Отимају векове,
Џамијају цркве,
Арају азбуку,
Чекићају гробове,
Издиру темељ,
Размећу колевку.
Куд да чергам с Високим Дечанима?
Где да предигнем Пећаршију?
Узимају ми оно
Што никоме нисам узео,
Моје лавре и престонице,
Не знам шта је моје,
Ни где ми је граница,
Народ ми је у најму и расејању,
Пале ми тапије
И затиру постојанство.
Зар да опет затрапим Свете Архангеле?
Да ми помунаре поново Љевишку?
Очни живац су ми одавно растурили,
Сад ми и бели штап отимају,
Жртвено поље са крвавом травом
Не смем да кажем да је моје.
Не дају ми да уђем у кућу
Кажу да сам је продао,
Земљу коју сам од неба купио
Неко им је обећао.

Ко им је обећао
Тај их је слагао,
Што им не обећа
Оно што је његово?
Зато јуришају на мене удружени
Кивни што сам их познао.

Volim te

Izmeðu dva uporednika dok provirujem glavu
izmeðu dve žiške u slepooènicama
u pauzama kad radnici piju èaðavo mleko
i prašnjavi maslaèak lepi se za pluæna krila
dok crpem med iz jezika i sipam u tvoje uši
izmeðu dva daleka poreðenja
Volim te
Brodovi se ljuljaju kao poljupci
i sloj vazduha se na lepe senke cepa
u mašineriji noæi
moje je srce slièno kompresoru
naklonjeno svemu što nema veze sa mnom
dok pokušavam nestati u poljupcu
Volim te
Rudnici kamene soli u mom srcu
zora lomi suðe od porcelana
kad si sa mnom znam da si na drugom mestu
postaæu prašina ako prašinu voliš
ti koja me tuðim imenom zoveš
Volim te
Dolazi proleæe i jednu pravu damu
niko ne može zamisliti bez pudlice
stavi mi ogrlicu oko vrata i vodi me
ja ne znam put-krijem se u tvojoj senci
ja sam tvoja senka i noæ je moje carstvo
svet me izgubi ali ti me dobi
Volim te
Što vide slepi ne vide zaljubljeni
pokvareni anðele o sneže u avgustu
moje ruke su ostale oko tebe kao obruè
ljubomorna na vazdušni pritisak i vodu
ljubavnu vodu koja gori dok se kupaš
odavno veæ svojim oèima ne verujem
Volim te

Lažne mi puteve

Lažne mi puteve pod noge poturaju.Lažne mi reèi u usta guraju.Pun mi je život laži pune uši.Do grla u strasnoj laži što me guši. Sve što je moje lažni prizvuk ima.Sve što je moje ko da je od dima.Laž je podržana lažnim svedocima.I istina nigde nikog ne zanima. Kako da izdvojim laž iz tog što dišem.Kako da ne lažem u tome što dišem.Kad me lažima kao pticu pune:Ko i druge laži moja glava trune.

Vera Pavladoljska

Lukavica je htela da me nadlukavi
Punio se mesec u avgustu kao lokva
Ispaljivane pune duge preko jezera i glava
Na radilištima u rudnicima boksita
Ubeðivao sam nepoznate ljude
U tvoje ime
Vera Pavladoljska

Grešile su pijane ptice u prostoru
Prepelica je kljunom gore okretala
Svest je mrèala meðu liticama
Gonjen toèilima kršima i gubom
Do grla u živom blatu mislio sam
Koliko si me volela
Vera Pavladoljska

Mrak je u mraku sjao kao životinja
Grom u lancima èamio za brdima
Molio sam za sluh fizièkih radnika
Divio se njihovom surovom apetitu
Zaklinjao jednog gluvonemog mladiæa
Da izgovori tvoje ime
Vera Pavladoljska

Ceo dan u nebu izgoreo mesec
Pod lažnim imenom leèi svoj pepeo
U mrcavi meðu dvojnicima
Dok muzika sneg u uši ubacuje
Kleo sam se u obe ruke naroèito desnu
Da te nisam voleo
Vera Pavladoljska

Udvarao se nepoznatoj devojci
U kanjonu Tare kod Kolašina
Govorio istine na svim jezicima
Žario i palio da ih poveruje
Dok je æutala seæao sam se
Da si mi najkrupnije laži verovala
Vera Pavladoljska

Pevao je slavuj sa grlom grlice
Sve na svetu me na te podseæalo
Hvalio sam se da si luda za mnom
Cela plaža da ti se uzalud udvara
Kako te teram da ideš iz glave
I kako neæeš
Vera Pavladoljska

Kulo crnog žara pod slepim oèima
Zarazna zvezda sve i svašta saždi
Dok mi se padobran nije otvarao
I kad sam u zavièajne bezdane padao
Prièali su da te zovem iz sveg glasa
Al nisam priznavao
Vera Pavladoljska

Ronio u najdublje bežao u gore
Da te glasno zovem da niko ne èuje
Bio sujeveran - pitao prolaznike
Kako tvoje lice zamišljaju
Èeznuo da ceo dan prolaziš kraj mene
Pa da se ne okrenem
Vera Pavladoljska

Na ljubavnoj promaji izmeðu dve zvezde
Nevidljivi uhoda ima nešto protiv
Žeð za rakijom je slièna fantaziji
U teretnom kamionu koji juri snegu usred leta
Bile su dve usne nepismenih žena
Po ugledu na tvoje
Vera Pavladoljska

Po nevremenu sam lovio na ruke
Med zlatnih meridijana u vodi
Opisivao oèi jedne žene mesec dana
U vozovima bez reda mnoge saputnice u prolazu
Ubedio da su mi sve što imam u životu
Misleæi na tebe
Vera Pavladoljska

Pita za mene metak lutalica
Sada me pogrešno traži oko zemlje
Vuèen tajnim magnetom mog èela
Napija mesec da prokaze gde sam
Zlostavlja mora kuša vazduh i podmiæuje
Ti æeš me izdati
Vera Pavladoljska

Traje monotona biografija sunca
Sve sijalice gore usred dana
Slovoslagaèi su sreæni dok ovu pesmu slažu
Vazduh ne shvata da sam sebe bombarduje
Jedan od vlašiæa sklon je porocima
I jedni i drugi vetrovi te ogovaraju
Nekoliko država tvrdi da si njina
Ti si na svoje ime ljubomorna

Kablogrami se u dubokoj vodi kvare
Niko ne zna gde su slova tvog imena
U mrtvim i lažnim jezicima u pogrešnim
naglascima
U rukopisu zvezda po nekoj samoj vodi
Ko æe uhvatiti sjaj samoglasnika
Koje ptica kuka
Vera Pavladoljska