Moje misli...

[zvuk tisine]

Ako je ovo posljednji put da disem?
Imam pravo. Pravo da se vratim na koljena onako
kako sam rodjena, da naslutim zasto je tezina tvoga
tijela nocas laksa od svakog kutka moje duse.

Imam pravo tako divno nestati kao da nikada
nije postojala ova topla postelja tkana za tudja cudjenja.
Bez trenutka da se sagleda koliko su tvoje nade, prisivene
na kozu moju, teske vise i od samoga gubitka, teske kao
olovo tvoga pogleda skriveno svugdje u mojim ocima,
u mojim porama.

I opet mi reci da ga nisi pronasao u mom pogledu!

[zvuk tisine]

Hiljadu rijeci,
koje sute.
Na mom licu,
u tvojim ocima.

Tisina je,
cekam te.
Na istoj dasci ponovo
se klatim.
Igram se.

Gledam vrhove prstiju,
koji nestaju,
kad podignem ih k nebu.
Samo trag,
ostaje.

Smijesim se dok me gledas,
i predajem se,
kao u bajci,

Drugi je dan,
vozovi polaze.
Ja i danas cekam.
Da prodju kroz mene,
u juris,
u daljine.

[zvuk tisine]

Sečaš li se mog osmeha
Kad vidim da dolaziš?
Ti, onako sva lepršava, doterana,
Ta bio je maj,
Trciš prema meni
A blagi vetar ti diže majicu do pupka...
Ja pogledam prvo levo, pa desno
Krajickom oka registrujem svedoke tih čudesnih trenutaka
Dok mi sva onako važna padaš u zagrljaj
I zatvaraš mi usta poljupcem...
Sećaš li se one zvezde
Što dao sam joj tvoje ime?
Da, baš one plave zvezde
Iz Antićeve pesme..
E pa vidiš, zemlja i dalje kruži oko nje,
Nisam je video da pada,
Na vestima nista nisu javili o njoj,
Ali znam da je tu negde gore...
Smejala si se, mislila
Ovaj je lud,
Kud na njega da naletim,
Ko još danas zvezde može zbrojati
I nazvati ih...mojim imenom(?)
Sećaš li se one pesme,
Za koju smo rekli da je naša?
Iz kutije bi odjekivali isti zvuci,
I znao bih u tim trenucima
Nemo da mislim na tebe...
Sećaš li se one viljuške
Kojom si jela tortu na mom rođendanu?
E vidiš, nju i danas čuvam, i stalno je valjam po rukama
Ne bih li možda na rubu pronašao otisak sjaja za usne...
Šminkala si se...
Nisam to voleo...
Nisam mnogo što šta voleo,
Ni kad se praviš važna
Ni kad tražiš da budem nežan
Pred drugim ljudima...
Bio sam stidljiv...više nisam..
Vise ne spavas na mom ramenu...
Ne znam šta se promenilo..
Možda ja?
Možda vreme?
Možda sve...
Mozda ti sećanja prizovu uspomene?
Osetiš li hladnoću na vratu?
Sablasnost njegovog glasa?
Bilo šta?
Ili sam za tebe bio samo putnik
I kao uvek pronašao pogrešan put?!

Ps:PREUZETO OD "PRIJATELJA"

[zvuk tisine]

Sjećam se kako je topao i nježan bio tvoj dlan na mojim promrzlim prstima. Sjećam se gdje smo se prvi puta zagrlili i kad sam mu rekla da još nikada nisam bila sa muškarcem, a on je zadrhtao od iznenadne odgovornosti. Voljela sam dolaziti k tebi, sve sam trčala uza stepenice i čula kako se otvaraju vrata stana i izlaze poznate mi papuče, vukući se po tlu, trajala je radost susreta.

Naši susreti nisu imali uteg svakodnevnice, imali su beskraji susret otkrića. Na razdjevičenim slikama moga tijela, ti ga krasiš poput purpurnog crvenila, prosipaš se poput bala raskošnog pliša, čarobnom žličicom mašte.
Tvoje ime milijun naših trenutaka nosi i sve je odisalo besprimjernom opojnošću.

[boraf]

Jesu li ovo odlomci iz tvoje buduce knjige ?

[zvuk tisine]

Jesu li ovo odlomci iz tvoje buduce knjige ?

ne
samo par je bilo
koje sam naglasila da je to iz knjige!

ovo je "brzo" zapisivanje mojih misli..
cisto kada mi dodje nesto kroz glavu ja olovku i pisem
ovo je bezveze sve

[zvuk tisine]

Kazaljka je obisla citav krug
sedela sam na krevetu i mudro cutala
njegova soba, njegov pogled i glas
bio je to svet u koji sam slucajno zalutala..

Cak i njegovo dobro poznato telo
bilo je daleko i potpuno strano
plakao je iako nije izgubio nista
jer od pocetka ja i on bili smo samo


Dva stranca u jednoj klopci
dva zbunjena misa u glupoj misolovci
izlaza nije bilo ni u ovoj noci...

[zvuk tisine]

Iskren osmeh.
Uzrok je najcesce – sreca.
Ono sto ga cini posebnom je cinjenica da se ne moze sakriti!

Ukoliko uspemo da zadrzimo ozbiljan izraz lica…vrlo lako ce se uociti sjaj u nasim ocima koji svima dokazuje da nas malo toga sada moze iznervirati…a ukoliko nam podje za rukom da potisnemo cak i tu iskru… mi cemo OSECATI srecu!

Poput kakvog bubnjanja u grudima, svake sekunde ce nas podsecati na taj trenutak – tu sekundu ili minut. Taj tren koji nas je ucinio iskonski SRECNIMA.

A sreca…
Pretesko je naci definiciju za tako uzvisen osecaj.

To je privilegija.
Biti srecan.
Uciniti nekoga srecnim.
To je dar.

Sreca je zrno ljubavi.
Sreca je parce sunca koje nas greje, spasavajuci nas od svakog problema.
Sreca je prijatelj.

Sreca je saznanje da su svi iskreni prema tebi, jednako kao i ti prema njima.
Saznanje da se vredi boriti…jer – ima za sta! Ili mozda za koga…

Sreca smo mi sami!

Nista nas ne cini srecnima do mi sami sebe.
Ono sto jedno bice moze da pruzi drugom….ne moze se izmeriti.
Mozemo naneti bol jedni drugima, preteskim recima koje nisu dostojne rase na najnizem stupnju razvoja ili iskreno usreciti jedni druge najlepsim delima koja su zaprvao privilegija Bogova…!

Njutn, Ajnstajn i Tesla jos nisu nasli logicku formulu koja bi mogla to da prikaze.
A mi… Pokusavamo da nadjemo reci!
Naravno – tesko da cemo uspeti jer majstori svog zanata nisu bili vesti u tome.

Ali… Pokusati!
I to je sreca.

Mozda… Mozda cak i nadjem nacim da bar jednoj osobi na ovom svetu priblizim i docaram taj osecaj. Osecaj koji omogucava da se sve ruzne, bolne i licemerne stvari koje su nas povredile, brzinom svetlosti potisnu na dno ili jednostavno potpuno izbace. Osecaj koji nas cini jedinstvenim.
Jer.. Ako uspem u tome… I to je sreca!

[zvuk tisine]

Nikada nikoga nisam nikada,ali zato tebe nocas molim:Ostani ,molim te ostani...
I ne,nemoj nista reci,jer i tisina sto sa usana tvojih dolazi,nocas mi prija.Toliko ti toga zelim reci,pruziti,pokazati,svoju ljubav dokazati,ali ne umem...
Neme su moje usne,ali oci moje govore koliko mi znacis.
Molim te ostani...


Dovoljno mi je samo saznanje da si tu,tako daleko ,ali ipak tik uz mene,uvek u meni.
Ruke su zeljne da miluju ti lice,usne vape za usnama tvojim,telo zudi za tvojim ...
Molim te ostani ...

Nocas vise nego ikada zelim da osetim svu lepotu dodira tvog,neznost poljupca,slast te nemoguce ljubavi...
Molim te ostani...

Ti u meni budis ono sto iole vredi,beskraj ove ljubavi ja dugujem tebi.Ti si ono sto me vraca u zivot,moja muza,rec,stih,moje bivstvo,moja sreca,radost i smeh-ali ti si i sva moja tuga,bol,moja zla kob,nirvana moje duse,moja bolest koja vodi me u smrt...

Nikada nikoga nisam nikada ,ali zato tebe nocas molim:Ostani...

Molim te ostani ...

[zvuk tisine]

Ti si šutio iza jednih
Ja iza drugih.
Između su proticale tvoje slike
Neko bivše strano vrijeme.


Odavno smo naučili
Zalupiti
Zaključati
Za sobom.


Nastaviti « ovako » je apsurdno.
Ipak,
Par puta sam pokušavala da ustanem
Sa kreveta
Da pokucam na tvoja vrata.
Ali odjek iza zida je probudio “ono”.


O, da.
Ja sam jednosmjerna ulica
Sa ogromnim teretnjakom
Koji se ispriječio.
(kao mala ostala mi je cipela na cesti, vratila sam se po nju)


Teško se odvajam u sebi.
Barem dovoljno za iskrene riječi
Trebale su da budu dobre.
Shvatit ćeš ako ti kažem


Da se bojim.




Kasnije smo vodili ljubav
Proticale su one iste slike
Ispred očiju.
I mučno mi je.



Liznuo si mi iluziju
Liznuo si uho
I usne
Noge.


Drhtala sam.
Grebla te po leđima.
Riječi nije bilo.


Izašli smo
Odvojeni od svega.


I ne diraj više ništa.