Pjesme koje su nam posebno drage

[PB-Aktus]

Nocas sam opet mislila na tebe,
dok je vjetar ulazio u moje lude misli
i raznosio ih na sve strane.
Nocas sam te opet sanjala
i nisi bio sam,
zar nisam ja bila s tobom
dok si mi pricao o prastarim tajnama
koje je prekrio veo zaborava,
negde u dnu tvoga srca…
Nocas sam te opet zeljela,
ti ne znas kako je tesko
biti daleko daleko od onoga
koga volis
i kako je luda ta ceznja koja razdire
u ime ljubavi,
u tvoje ime.
Nocas sam te opet voljela,
pitajuci se,
da li smem sanjati,
da li smem zeljeti,
da li smem voljeti,
da li ti se smem nadati .



Sladjana Ivanovic-Slap

[HOPELESS]

SKRIVENA BOL

Netko sa svojim bolom ide
Ko s otkritom ranom: svi neka vide.
Drugi ga čvrsto u sebi zgnječi
I ne da mu prijeći u suze i riječi.

Rad'je ga skriva i tvrdo ga zgusne
U jednu crtu na kraju usne.
Zadršće, zadršće u njoj kadikad,
Ali u riječi se ne javi nikad.

Duša ga u se povuče i smjesti
Na svoje dno: ko more kamen
U njega bačen. More ga prima
Dnom, da ga nikad ne izbaci plima.

Dobriša Cesarić

[HOPELESS]

Ne pitaj više

Ne pitaj više zašto te ljubim. Pitaj
zašto raste trava i zašto je nemirno more.
Pitaj otkud stiže vjetar proljetni
i bijelom lađom snova tko krmani
kad noć nad svijetom hladne prostre sjene.


Ne pitaj zašto te voli moje čudno srce.
Znaš li odakle koralj na dnu oceana?
Valovi pričaju o zaspaloj ljepoti
ali ti živiš daleko od glasa valova.
Tvoja je misao strma pećina
o koju se uzalud razbija moj život.


Ne pitaj zašto te ljubim.
Pristupi k meni! Tužno je moje srce.
Ti i mjesec: dva nedohvatna cvijeta
na visokoj planini zaborava.

Vesna Parun

[PB-Aktus]

DO VIÐENJA, DRAGI DO VIÐENJA

Do videnja, dragi, do videnja.
Ljubav mili u grudima spava.
Ništa ovaj rastanak ne mijenja,
Možda novi susret obecava.

Do videnja mili, bez ruke i bez slova
neka ti tuga obrve ne povije.
Umrijeti nije ništa novog
niti živjeti ništa novije.


SERGEJ JESENJIN

[HOPELESS]

Ljubavna pisma


Ljubavna pisma ravno od tvog srca
Drže nas skupa dok smo razdvojeni
Nisam sama u noći
Kada mogu imati svu ljubav koju si napisao

Pamtim svaki redak
I ljubim ime koje si potpisao
I dragi, tada čitam ponovo od početka
Ljubavna pisma ravno od tvog srca

Pamtim svaki redak
I ljubim ime koje si potpisao
I dragi, tada čitam ponovo od početka
Ljubavna pisma ravno od tvog srca

Kitty Lester

[HOPELESS]

Čežnja

Događa se to u jesenjoj noći, kada pada kestenje po asfaltu
i kada se čuju psi u daljini,
i kada se tako neopisivo javlja čežnja za nekim,
tko bi bio dobar, naš, bliz, intiman, drug,
i kome bi mogli da pišemo pismo.
Ispovjedili bismo mu sve što leži u nama.
Pismo bi mu pisali a njega nema.



Miroslav Krleža (1893-1981)

[HOPELESS]

Pesma za nas dvoje


Znam,
mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako
zbog sreće njene
i sreće moje.
Pijana kiša

šiba i mlati,
vrbama vetar čupa kosu.

Kuda ću?
U koji grad da svratim?

Dan je niz mutna polja prosut.

Vucaram svetom dva prazna oka
zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam, gladan i mokar,
zašto se nismo sreli nikad?

Il je već bilo?
Trebao korak?
Možda je sasvim do mene došla.
Al' ja,
u krčmu svratio gorak,
a ona
ne znajući-prošla

Ne znam.
Ceo svet smo obišli
u žudnji ludoj
podjednakoj,
a za korak se mimoišli.

Da, mora da je tako.

Miroslav Antic

[SundjerBob]

Siguran sam,
Ili samo mislim da sam siguran.
Staklenim nogama
Ovo je hod po tankoj žici.

Maskiran sam,
Ili samo mislim da sam maskiran.
Pod ovim bojama
Govorim samo reči što me kriju.

Sastaviću krajeve
Iscepane poruke,
Tragove pod prozorom
I obale pod jastukom

Kao u snu...
Kao u snu...

Oprezan sam,
Tvoje oči gledaju u moj dlan.
Ti ne znaš ko sam ja,
Ja ne znam ko bih mogao biti.

Pokušaj saznati,
Ni iz čega sklopiti.
Podigni zavesu,
Pokaži sve što misliš da krijem.

Sastaviću krajeve
Iscepane poruke,
Tragove pod prozorom
I obale pod jastukom

Kao u snu...
Kao u snu...

[SundjerBob]

KARAVAN

Ti budan spavaš,
Listaš snove
Kao stranice knjige.
Tvoja je glava
Teška kao nakovanj
I puna briga.

Neću te moliti
Ustaj, budi se,
Ustaj, budi se.
Neću te čekati,
Neću tvoje teške ruke
Oko moga vrata.

Noćas je mesec
Opet crven, mlad i ljut.
Mi smo na putu,
Mi pravimo put.

Nemamo vremena,
Nemamo razloga
Da stanemo ovde
I sačekamo dan.

Pseće oči u tami,
Ove šare
Ove šape su ruke.
Prekidaj lanac,
Zaurlaj na oblak
Koji sakriva mesec.

Neću te buditi,
Oslobodi se,
Oslobodi se.
Neću te čekati,
Neću tvoje teške šape
Oko moga vrata.

Noćas je mesec
Opet crven, mlad i ljut.
Mi smo na putu,
Ne, mi pravimo put.

Nemamo vremena,
Nemamo razloga
Da stanemo ovde
I sačekamo kraj.



Milan Mladenović

[HOPELESS]

4.











Dragana Konstantinovic - Tebi. ljubavi


1.

Volela bih da mogu
da te prelijem osmehom...
Da ti u oko pretočim
ovaj moj iskričav sjaj
koji kroz osmeh zaživi

kad ti se spomene ime...
Da ti stočim jos smelije
pogled sa jasnim podstrekom
koji vidi početke
i ne priznaje kraj...

Kako da ti ga predam?
Ne postoje te rime...
Kako sve da prenesem
kad putevi ne postoje...?
Nazirem samo drhtaj,
kao dah, treperav, sneni
u ono nemušto vreme
kad noć smenjuje dan...

I već mi sve nade streme
put tog tananog zračka
koji se niotkud razli
u niti žute boje...
I osmeh puče u meni
poput zrelog maslačka
i ode nošen nečim
da ti oblije san...

2.

Volela bih da mogu
svu ljubav da ti prenesem,
taj oblak beskrajne čežnje
i nežnosti i topline...
Da se duž zlatnih niti
sva moja ljubav raznese
i raspline po tebi
i nastavi da teče...
Da obavijem ti sve bi'
najčulnije dubine...

Prizivam bledo veče
protkano žutim sjajem.
Da li je ovo već bilo
ili će sve tek da bude?
Svejedno.
Ljubav mi teče
i ja bih samo da dajem
dok se juče kroz danas
u isto trajanje slilo.

Da li ce stići do tebe?
Ne sumnjam više ni trena.
U meni čežnje ima
da poruši sve planine.
U meni nežnost snena
jača od svih morskih plima
uz nebo ljubavi greje
i gazi sve daljine.

Samo se pitam tiho
dok niti šaraju sne:
hoće li zaista moći
da ti prenesu sve...?

3.

Volela bih da mogu
da ti dotaknem lice...
Da te usnama svojim
toplo osetim žudim...
Da talasava vatra
u dubinama mojim
kroz dodir izroni negde
gde skupa s tobom postojim...
I da svojom toplinom
i tvoju vatru budim...

Negde u odbljesku zlata
moj dah se meša s tvojim.
Kroz neke žućkaste niti
osećam tvoju kosu.
Dok modro, kasno veče
tvoje mi telo krije,
počinjem da postojim
kroz zlato koje se prosu.

I nije sve ovo varka.
Ja sam ti dala sebe,
svu plam što iz mene lije,
vrelinu svakog mog kutka...
I nije mi više bitno
da li sam ja još ja
ili postojim kroz tebe
dok je tog večnog trenutka...

Moj požar obojen žutim...
Znam da do tebe stiže...
jer s tvojim plamenom sluti,
zašto mi nisi bliže...?


Odraz Sunca u meni,
toplina koja me greje,
i žudnja i dah sneni
dok strujimo u jedno...
I meki odbljesak snova
što se treperi i smeje,
i čini od zajedništva
sve drugo manje vredno...
I sve drugo što šaljem
kroz ove zlatne niti,
sve ono što imam
do čega mi je stalo...
Nisu dovoljni u biti...
Ne dopiru istim sjajem...

Jer:
koliko god da ti dam,
još toga u meni ima...
koliko god da dajem,
u meni je još scvalo...
koliki god bio žuti sjaj,
još veća postoji plima...

I znam da ti nisam dala dovoljno,
da je sve to malo...