Pjesme koje su nam posebno drage

[Nela]

Tvoje usne


Kradom uzimam
Tvoje usne
Kada se najmanje nadas
I stavljam ljubav
Na tvoje celo
Ponosno uzdignuto
Iznad moje nade

Nikada
Nemoj dozvoliti
Da umrem
U tvom sjecanju
Da bude
Kao da sam
Otisao davno

A zaboravis li
Ja cu ti oprostiti
Jer znam
Da nisi kriva
Kriv je njegov pogled
Sto te odvaja od mene
I cini da zadrhtis

Njemu za ljubav
Raspleti svoje kose
Crne kao zivot
I hodi ponosno
Jer tebe su
Voljeli svi
Koje znas

Stidljivo
Iz kutije svoga srca
Pustit cu
Malo ljubavi
Da osjetis ukus
Romanse i poraza
Sestre i brata
Koji su mojom sjenkom
Od kad te znam

Slatko izgleda
Kisleo voce tvojih usana
Meni sudjeno
Njemu pisano
Sudbinom receno
Da mi je
Da me volis

[Sumljivo]

Grubima - radost vecu
neznima - zalost mnoga
a ja bas nista necu
nit mi je zao koga
Zalim jos sebe pomalo
zlim beskucno pseto
putanja ova me pravo
u krcmu dovede eto..
Ima toga jako puno,Jesenjin je jedan ....pa kaze


Ja cilindar ne nosim zbog žena.
Glupa strast je jednaka rugobi.
Iz njeg ja, da dušu rešim sjena,
kobilama dajem zlato zobi....."

il ovaj stih "I vernošću ne muči me,
vernost svaka meni smeta.
Ko pesnika rodiše me,
ljubiti ću ko poeta......"
IL...
Sve sto zivi oziljak ima,
jos iz detinjstva poseban ran,
da nisam pesnik ja medj svima
bio bih hulja i lopov znan...
Ne velim vishe majci okrvavljen,
vec tom sljamu sto cerec se raste
nista de spotakoh se o kamen,
a vec sutra svece da zarste.....

[Srna]

Ako mozes da sacuvas svoju glavu kad svi oko tebe gube svoje
i okrivljuju te za to;
Ako mozes da vjerujes sebi kad svi u tebe sumnjaju,
i cak pridodajes njihovim sumnjama;
Ako mozes da cekas, a da ti ne dosadi cekanje, ili ako si prevaren, da ne lazes, ili ako si omrznut, da ne mrzis;
A pored svega toga da ne izgledas predobar ili premudar.

Ako mozes da sanjaris a da snovi ne ovladaju tobom;
Ako mozes da razmisljas a da ti mastanje ne bude cilj;
Ako mozes da se suocis sa uspjehom i neuspjehom i da smatras te dve varalice kao da su potpuno iste;
Ako mozes da podneses kad cujes da su istinu koju si izrekao izvrnuli nitkovi da bi napravili zamku za budale,ili da posmatras propast onoga cemu si posvetio ceo zivot, i da pogrbljen sa dotrajalim alatom opet novo stvaras.

Ako mozes da stavis na gomilu sve sto imas,i da bacis na kocku i izgubis, i opet pocnes ispocetka, i nikad ne izustis rijec o tom svom gubitku;
Ako mozes da prisilis svoje srce i nerve i tetive da te sluze dugo iako ih vise nemas, i tako izdrzis kad nema niceg u tebi, sem volje koja ti dovikuje.. "Istraj"!

Ako mozes da razgovaras sa najnizima,i da sacuvas svoje dostojanstvo, ili da setas sa kraljevima, a da ne izgubis razumjevanje za obicne ljude;
Ako ni neprijatelji ni prijatelji ne mogu da te uvrede;
Ako te svi cijene, ali ne suvise;
Ako mozes da ispunis jedan nezaboravan minut sadrzajem koji traje sezdeset sekundi,
TVOJA JE ZEMLJA I SVE STO JE NA NJOJ,
I IZNAD SVEGA BICES COVJEK SINE MOJ!


Radjarda Kiplinga
(1865-1936)

[Srna]

SUSRET

Kad ugledam gdje mi u susret koracas
vidim plahu Srnu kraj sumskog izvora.

Moju dusu obuzme silna radost zivota
izvadivsi ludo srce na dlanu bih ga pruzio
Tebi...


Dragutin Tadijanovic

[Srna]

DOTAKLA BIH TE

Dotakla bih te kao nekad
Da znam samo kojim putem snovima lutas trazeci ljubav,
nasla bih te, dotakla bih te, kao tada...

Da samo mogu da doletim,
uzalud pruzam uvela krila
ovo nebo ne razume srecu.


Dotakla bih te kao zelja
znam da me zelis i da me pratis nekim mislima
kad nikog nema da te utesim
u tom trenu na nekom drugom kraju ceznje ja sam sama
a dotakla bih te kao san
da smirim ti uzdah, da zacaram ti usne
i umirim te rukama trazeci samo da me cvrsto stegnes,
da mi samo kazes da sve proslo je.


Dotakla bih te kao miris kad ides poljem,
kad u njemu nadjes neki mali svet
i onda kad sve nestane, jos uvek osecas miris poljskog cveca,
jos uvek si tamo jos uvek me pratis...

Dotakla sam te svojim recima
al nije to sve,
ne, nije jos kraj,
jos uvek cekam te...


Maja Miljkovic

[Srna]

NA SVE SPREMNA BUDI

Na sve spremna budi. U noci nekoj
kao devojcici pricacu ti bajke i skaske.
Drugi put cu zazeleti da odem daleko, daleko.
Do Aljaske.
Nekad jednostavno necu ti doci
i na stolu uzalud cekace me tvoje ruke i caj.
U drustvu s brezama setacu u noci
a ti ces misliti da je zauvek prosao nas maj.
Na sve spremna budi, na smeh i na suze.
U zivotima nasim mozda tek prvi cin je gotov.
Da bih bio muzej, ako zelis da budem taj muzej,
prethodno moram da budem Ljermontov.
Prethodno moram da napisem stotine ovakvih
redaka.
Jer u stihu nista se drugo i ne desava sem ljubavi
i vere.
Tako je bilo u doba predaka.
Tako ce biti i hiljadu godina posle nase,
posle tvoje i moje ere.
Pa ipak, na sve spremna budi
jer zajedno nam je
i da cekamo i da spavamo.
Da strahujemo za sunce, za srne, za snove.
Preostaje nam jos toliko toga a u nasim glavama,
na zalost, mesta nije samo za stihove.
Nekad mozda necu ni primetiti bore na tvom licu,
ni bele epolete snega na tvojim ramenima kad
udjes s ulice.
Nekad tvojim kcerkama zaboravicu da ispricam
Snezanu i Crvenkapicu.
I cetiri zida nase sobe ucinice ti se kao cetiri
beznadezna zida tamnice.
Ponekad pomislices da odumirem, kao drzava.
Ni Danton, ni Goran, ni Kosevoj Oljeg.
I to ja, koga si za besmrtnog drzala,
za najboljeg.
Na sve spremna budi, na psovke i na madrigale,
na suze i na pisma sto preklinju i prete,
ali ruke koje su mi se jednom predale
te ruke su svete!


Izet Sarajlic

[Srna]

Ljubavi moja ne reci nista vise
Ostavi nek padnu obe ove reci u cutanje
Kao kamen dugo glacan izmedju dlanova mojih ruku
Kao kamen hitar i kamen tezak
I dubok svojim padom kroz nas zivot
Dugim putovanjem i nista ne susrecuci do samo ponor
Taj beskrajni put bez suma da trajanje
I nespecavanje nikakve daleke vode radja uzas
Nikakve povrsine dodirnute nikakvo odskakivanje od prepreka
Nista do univerzum koji treba dostici i ja te uzeh za ruku
Nikakav eho sve pada i uzalud sam culio uvo
Nista cak ni uzdah ni sinkopa zvuka
I ukoliko vise pada i prolazi kroz tminu
Utoliko vrtoglavica raste i noc je sve brza
Nista do samo zahuktali teret
Neprimetna pesma izgubljena
Izbegla lepota poneta i sudarena
Vec mozda ili ne
Ne jos ne ljubav
Nista do samo nepodnosljivo odlaganje bez mere
Smrvljavaju sigurnom uzasno podmetnutom
Kamen ili srce stvar savrsena
Jedna stvar dovrsena a ziva ipak
Pa preko toga udaljuje se i manje je kamen
O naopaki bunaru gde plen posle tame polece ko ptica
Kamen ipak kao svi kamenovi
Na kraju krajeva koji se zamara od svega
I zavrsava time da bude samo grob
Cuj cuj
Izgleda da preko ograde bunarske
Nece preci krik udar ili lom
Vec nejasno i uzvitlano neodredjeno zastraseno
Svetlucanje bledih i cistih dubina
Slicno prividjenjima u detinjskim pricama
Boja nas samih mozda za poslednji put
I kao da je sve bilo iznenadno sve sto jos moze biti
Doslo da nadje objasnjenje jer je neko
Koga nisu videli da je usao podigao zavesu prozora
A kamen tamo dole nastavlja do zvezdanih dubina
Sad znam zasto sam rodjen na ovom svetu
Pricace se moja istorija jednog dana i njenih hiljadu peripetija
U stvari sve je to samo leprsava varka
Venac od sarene hartije za jedno vece u siromasnoj kuci
Sad znam zasto sam rodjen
I kamen silazi dalje izmedu nebuloza
Sta li je gore sta li je dole u tome donjem nebu
Sve sto sam kazao sve sto sam ucinio sve sto sam izgledao da sam
Lisce lisce koje umire i ne ostavlja drvetu do samo goli pokret svojih ruku
Evo ispred mene velike istine zime
Svaki covek ima sudbinu varnice
Svaki covek je samo
Vidjeni cvet a sta sam vise nego svaki covek
Moja gordost je da sam voleo
Nista drugo
A kamen se zariva bez kraja u prasinu u prasinu planete
U sustini sam samo malo vina prosutog a vino
Svedoci o pijanstvu u rano bledo jutro
Nista drugo
Rodjen sam bio za te reci koje rekoh
Ljubavi moja

Louis Aragon

[Srna]

Razmisljam o tebi i srce mi obuzima neka neobjasnjiva tuga
neka daleka ceznja i nedefinirani osjecaj
mislim o tebi, a pogled mi luta u neke daleke daljine
u neke nejasne slutnje proslosti.

Nebo me gleda
i na tren zasja sunce ponosno i sjajno,
a onda opet nestade..
Nebo je mutno i daleko, nedostupno i nepregledno

Ima li na njemu mjesta za mene,
ima li na njemu tragova moje patnje
progutanih suza neizrecenih molbi...

Prazna sam,
ispunjena tek strahom od buducnosti,
dalekih snova, neispunjenih zelja...

Sve se gubi i nestaje i prestaje da traje,
ono sto tek poceti je trebalo.
Nejasna slika dalekih dana,
bjezim pred istinom, koja sve vise steze obruc oko mene

I opet se zamucuje kristalna slika buducih dana
I opet mi nista nije jasno.
Nedorecene njeznosti, neprekidne zagonetke
nerviraju me ljudi oko mene

Pred ocima, u zraku,
ocrtava se nejasna slika prepoznatljivog lika
Usamljena travcica odolijeva vjetru
Sjena mi mracna zasjeni oci
Tiha je ceznja usamljene duse
u ovo tiho zimsko popodne...

(autor nepoznat)

[Srna]

Zarobio si me u tebi
jednim osmehom,
jedinim stiskom ruke
pun nežnosti i topline.
I od tada,
ja sam tvoja mekinja
ti ,
besćutni strah u meni.
Čarobnom slašću
crpiš moju inspiraciju...

Vrtim se oko tvoje ose
u meni izazivaš ushit,
svićeš isto svakog dana
srce mi lupa
kao da se mesec kotrlja
u tvom liku...
Zaplićem se u tvoju senku
zgrušavam na tvojim usnama
ukrao si mi slobodu...
Ja podmuklo ćutim,
stidim se,
ne smem,
tvoje ime da zakačim
na mojim trepavicama.

Nećeš saznati
da skupljam snove o tebi
i slazem ih u reči...
Uzalud cu i ja
tragati za odgovorom
'kako si postao stvarnost
u mojim fantazijama'

Ostaćeš zauvek lep
u mojoj tišini.
i mraz na mojim usnama...

Lepa Simic

[Srna]

Volim onu vrstu slucajnosti
Kada se nepoznati slucajno sretnu
Kada duhovno bliski slucajno prsnu u smeh
Kao penusavi svet talasa sto raskosno
procveta i uvene

Volim onu vrstu slucajnosti
Kada se na morskoj obali slucajno utisne
stopala trag
Kada u tudjini nenadano primim pismo
Kao dva camca, jedan uz drugi a opet razdvojeni

Volim onu vrstu slucajnosti
Koja te ne uzbudi, a opet te sentimentalnim ucini
Ne trazim vecna pocela
kao sto posle smiraja Sunca Mesec dolazi
Zelim da se sve ocekivano desi
Zelim da se po planu let odigra
Ali koliko je samo ona neocekivana slucajnost
Iz zivota izvrcala predivnih iskri.

(autor nepoznat)