Stihovi

[TaNaNa]

Gledao sam kako pod teretom kiše
Uspevaš da lebdiš na srebrnoj travi
Pružala si ruke sve više i više
Jahala si konja preplanula, naga
Nebo se nad glavom bezobrazno plavi
Priroda ti sama otvara sva blaga
Zoveš me da budem na oltaru prvi
Koga æeš da jašeš iz ženskoga hira
Da l´ si stvarno žena amazonske krvi
Il´ si zalutala iz vremenskog vira

Kosa ti je mokra, slepljena uz telo
A kapljice kiše niz kameno lice
Gorelo ti telo ognjem uzavrelo
Silaziš sa konja, bacaš me na travu
U prepone snažno biješ nemilice
Razdireš utrobu, prodireš u glavu
Prosipam se bolno, ti nadmoæno stojiš
Okreæeš mi leða, ka konju si pošla
Što te više gledam sve manje postojiš
Vraæaš se u vreme iz kojeg si došla

[TaNaNa]

I pamtiæeš jedino
da si, nakon dugog puta,
na vrh dospeo
i da si tamo oprao umor zracima sunca
i da si se tamo
sa vidicima rukovao.

A sve ostalo:
da si ramena izgrebao
da ti je iz rana krv liptala,
da si usput bio skamenjena volja –
skliznuæe niz strminu padina
u zaborav.

U prtljag života
nosiæeš jedino
doživljaje sa vrha.

I SAN O NOVOM VRHU.

[TaNaNa]

Prosta istorija

Proslo je sve;i jedva dusu dirne
secanja talas drag,
ko s veceri kad tihom vodom pirne
daleki vetar blag.
Proslo je sve sto bolelo me ikad!
O,laz je da ne zaceli nikad
rana i radosti trag!

Bez nespokojstva,bez srdzbe,bez krika,
secam se danas ja
ljubavi nase,tvog smeha,tvog lika;
a srce jedva zna
za uzas dana,za besane noci,
za kletve da se ziveti nece moci,
za gorke snove bez sna.

Kako se mirno pozdravljamo sada!
Ni bol,ni gnev,ni strah.
Proslo je sve.-I samo katkad,kad
mesecev takne me prah,
dusu mi talas jedva dirne,
ko tihu vodu u veceri mirne
dalekog vetra dah.

Velimir Zivojinovic Massuka

[TaNaNa]

Supermen je u penziji
hramlje na lijevu nogu i boli ga kièma
ruke drži ispružene u zraku dok hoda
to mu je profesionalna deformacija
od silnog letenja..

Napokon je saznao da je zlo neuništivo.
Ne može se sjetiti èasa kada je sa filmskog platna
hrabro sišao u stvarni svijet
uglavnom, èovjek je od krvi i mesa
dodiri su istinski, bol je nepodnošljiva
hoda ulicama kao i drugi ljudi
ne posjeduje nikakvu moæ.

Sada mu više nije ni važno
što je zbog ljubavi postao smrtnik
njegova žena je mrtva
sa njom je dobio dva sina, dva Superjuniora
èesto ih vidi kako zasijecaju nebo kao komete
leteæi neustrašivo u susret iskušenjima.

Pod stare dane èita Marksa i Lenjina
shvatio je da je liberalna demokratija èisto s.ranje,
i zna da je Marks prorekao globalizaciju,
ipak, u svojim je stavovima usamljen
kao i prije dok je bio filmski heroj.

Supermen je u penziji
veš mu pere èistaèica stubista u njegovoj zgradi,
živi skromno u jednosobnom stanu
nedeljom sjedi u parku na drvenoj klupi
èita dnevne novine i bajatim hlebom hrani ptice.

[TaNaNa]

ПАРИЗ У НОЋИ

Три шибице упаљене једна за другом у ноћи
Прва да ти видим лице
Друга да ти видим очи
Последња да ти видим уста
И читава тама ноћи да бих се сетио свега тога
Стежући те у загрљају.
*
ФИЕСТА

И чаше су биле празне
И флаша разбијена
И кревет распремљен
И врата затворена
И све стаклене звезде
Среће и лепоте
Трептале су у прашини
Непочишћене собе
И био сам мртав пијан
И луд од радости
И ти жива пијана
Гола у мом загрљају.


ЖАК ПРЕВЕР

[TaNaNa]

Šta se sve dogaða u jednom trenutku

Jedna lasta leti po nebu,
leti ka svome gnezdu
u kome su joj mali.
Ona im nosi suncobrane
stakliæe lonèiæe trave
i mnoge stvari koje zanimaju decu.
U istome trenutku
dole u kuæi u kojoj je postelja
mladiæ jedan umire polako.
Na troroaru ispred vrata
zastaje neki tip u crnom
pa odlazi
dok iza ovih vrata
mladiæ ljubi devojku.
A mladiæ na postelji umire.
Lasta proleæe ispred prozora
i baca poklone kroz okna i veli:
“Gle jedan kako umire“,
i ona leti sprat više
i tamo gleda kroz okno.
A tu
ubica sedi s licem u šakama
a žrtva leži u uglu zgrèena.
Još jedan mrtvac govori lasta.
Ubica sa licem u šakama
pita se kako da ode odavde...
Ustaje i uzima cigaretu
pa seda.
A lasta ga posmatra izdaleka
i najzad u svom kljunu nosi šibicu
pa kljunom kljuca u okno.
Ubica otvara prozor
uzima šibicu, hvata lastu
i pali svoju cigaretu.
Nema na èemu odgovara lasta,
to je bar najmanja stvar.
I odleæe jednim treptajem krila.
A ubica zatvara prozor
seda na stolicu i puši.
Žrtva ustaje i veli-
Nezgodno je biti mrtav,
èovek je sasvim hladan.
A ubica žrtvi daje cigaretu
“Popuši jednu, zagrejaæe te“.
I žrtva kaže hvala.
A ubica odgovra
“Oh to je najmanja stvar.
Zar vam ne dugujem barem toliko?!“
I uzima šešir i stavlja na glavu
i odlazi.
Koraèa ulicom
pa naglo se zaustavlja.
Misli na ženu koju je mnogo voleo
zbog nje je èak i ubio.
Istina on tu ženu ne voli veæ odavno
ali joj to nikad nije smeo reæi
jer neæe da joj uèini nažao.
I tako s vremena na vreme
zbog nje tek ubije po nekog.
Njoj to èini veliko zadovoljstvo.
Radije bi umro nego ona da pati
zbog njega.
A nje se ne tièe šta muèi ubicu.
A kad drugi pati,
on prosto poludi.
Kao da je ošinut.
Van sebe je
i èini šta bilo, gde bilo, kad bilo.
A onda se gubi naglo.

Svako vrši svoj posao.



Prever

[TaNaNa]

Ja živim u bezbrojnim slikama godišnjeg doba
I godina
Živim u bezbrojnim slikama života
U èipci
Oblika boja pokreta reèi
U lepoti nenadanoj
U opštoj gnusobi
U svežoj jasnosti u mislima toplim u željama
Živim u bedi i tuzi i opstajem
Živim uprkos smrti.

Živim u reci tihoj blistavoj
Mutnoj i bistroj
Reci oèiju i trepavica
U šumi bez vazduha na livadi blaženoj
Prema moru u daljini spojenom sa nebom izgubljenim
Živim u pustinji jednog okamenjenog naroda
U naježenoj koži usamljenog èoveka
I u ponovo pronaðenoj braæi
Istovremeno živim u nerodnici i izobilju
U rasulu dnevnom i noænom redu.

Ja jamèim za život ja jamèim za danas
I sutra
Na meði i beskraju
U vatri i dimu
Pri svesti i u ludilu
Uprkos smrti uprkos zemlji manje stvarnoj
Od bezbrojnih smrtnih prizora
Ja sam na zemlji i sve je na zemlji samnom
Zvezde su u mojim oèima ja raðam tajne
Po meri ove naše zemlje dovoljne.

Seæanje i nadanje nisu da ogranièe tajne
Veæ da zasnuju život sutrašnji i današnji.


POL ELIJAR

[TaNaNa]

Ta ljubav


Ta ljubav
Tako silna
Tako drhtava
Tako nežna
Tako oèajna
Ta ljubav
Lepa kao dan
I ružna kao vreme
Ta ljubav tako stvarna
Ta ljubav tako divna
Tako sreæna
Tako vesela
I tako jadno
Drhteæi od straha ko dete u mraku
A tako sigurna u sebe
Ko neki spokojni èovek u sred noæi
Ta ljubav koja je izazivala strah kod drugih
Gonila ih da govore
I primoravala da blede
Ta ljubav vrebana
Jer te druge mi smo vrebali
Ganjani ranjavani gaženi dotucavani poricani zaboravljeni
Zato što smo tu istu ljubav mi ganjali ranjavali
gazili dotucavali poricali zaboravljali
Ta ljubav cela celcata
Još toliko živa
A sva ozarena
To je tvoja lljubav
To je moja ljubav
Ona koja je bila
To oseæanje je uvek novo
I nije se izmenilo
Toliko stvarno kao neka biljka
Toliko drhtavo kao neka ptica
Toliko toplo i živo kao leto
Možemo oboje
Otiæi i vratiti se
Možemo oboje
Otiæi i vratiti se
Možemo zaboraviti
A zatim ponovo zaspati
Pa probuditi se patiti bditi
Pa ponovo zaspati
Sanjati i smrt
Zatim probuditi se osmehnuti se smejati se
I podmladiti se
Naša ljubav zastaje tu
Tvrdoglava ko magare
Živa ko želja
Svirepa kao seæanje
Hladna kao kajanje
Nežna kao uspomena
Hladna kao mermer
Lepa kao dan
Nežna kao dete
Gleda nas smešeæi se
I kazuje mnogo ne govoreæi ništa
A ja je slušam drhteæi
I vièem
Vièem za tebe
Vièem za sebe
I preklinjem te
Za tebe za sebe i za sve one koji se vole
I koji su se voleli
Da ja im vièem
Za tebe za sebe i sve druge
Da ne znam
Ostani tu
Tu gde si
Gde bila si nekad
Ostani tu
Tu gde si
Gde si bila nekad
Ostani tu
Ne pomièi se
Ne idi
Mi koji smo voleli
Mi smo te zaboravili
Ali ti nas ne zaboravi
Jer nemamo drugog do tebe na zemlji
Ne dopusti nam da postanemo hladni
Da se udaljavamo sve više
Odemo gde bilo
Daj nam znak da si živa
A mnogo docnije na ivici nekog šipražja
U šumi uspomena
Iskrsni odjednom
Pruži nam ruku i spasi nas.

Žak Prever

[TaNaNa]

Ode naša ludost divna

Kao da neko guske èerupa -
Nebo se zaperja
Ne znam što mi bi,
Podigoh ruku
I rekoh:
"Ode moj šal!"

"Ode moj šešir"
Ti prihvati igru,
I zakaèi šešir u zrak.
"Ode moja knjiga",
Uzvratih mirno.
Prestrašen graknu mrak.

"Ode moja tišina",
Ti radosno ciknu
"Adieux mon sher rochar!"
"Ode moja šubara"
Uètivo viknuh
"Moj kroljik daragoj,
Prašæaj!"

"Ode moj ogrtaè",
Ti šapnu stidno,
Plešuæi valcer divljinom.

"Ode", zanijemih.
Gle, noæ se gluha ogrnu pelerinom.

"Ode moj hubertus",
Naglasih znaèajno.
"Što je to za jednog kralja".
"Ode moja ogrlica",
Ti uzdahnu nježno -
I poprska krv koralja.

"Ode moj opasaè"
"Ode moj pas".
U snu se osmijehnuše breze.
I haljina tvoja u slapu skliznu:
Dva uštapa prekriše zvijezde

Strepeæi da ne vrisneš:
"Ode moje tijelo",
Povukoh te put kuænog dima.
Za nama snijeg je tragove meo..

O, ode naša ludost divna.



Enes Kišoviæ

[TaNaNa]

Ћутаћу

да сам имао љубав.

И ја.

И то какву.

Ону о којој се пева.

Која се тражи целог живота.

Која се само понекад усни,

па вам буде жао што се пробудите.

Ћутаћу шта могу.

Ваљда је довољно што сам је имао,

што знам да сам је имао...

Само кад то не би болело.

Кад баш то не би стварало рану.

Јер каква је то љубав

ако се пресели у прошлост.

Имао сам...

Ништа није лакше

него пре

док нисам имао.