Stihovi

[svrco 76]

Sjedni.
Ne tu.
Preko puta.
Moram te vidjeti.

Ne, ne prekidaj me.

Suti.

Pusti me da ti kazem
ono sto sam vec trebala reci.

Kad trebas doci, bojim se tvog dolaska.
Zbog nedolaska.
Jer,
ako kasnis samo pet minuta
srce mi je u dlanu
i moja me ljubav ili mozda strah
boli.

I zato ne smijem kasniti.
Vec sutra moze biti kasno.
A nisam ti jos rekla
kako i koliko te volim.

Volim te tijelom, pokretima, pogledom, dodirima, rijecima.
Volim te smijehom i suzama.
Volim te tugom i brigama.

Ne. Ne gledaj me zastraseno.
Ljubav, ma kakva bila:
neispunjena, sretna, lakomislena i povrsna
prava i zauvijek...

Boli.

[TikTak]

Èežnja

Sanjam da æeš doæi:
Jer mirišu noæi, a drveæe lista,
I novo se cveæe svakog jutra rodi;
Jer osmesi ljupki igraju po vodi,
I proletnjim nebom što od sreæe blista;

Jer pupe topole, i kao da hoæe
K nebu, pune tople, nabujale žudi;
Jer u duši bilja ljubav se veæ budi,
I mirisnim snegom osulo se voæe;

Jer zbog tebe èežnje u vazduhu plove;
Svu prirodu Gospod za tvoj doèek kiti.
Cveæe, vode, magle, jablanovi viti,
Sve okolo mene èeka te i zove.

Doði! Snovi moji u gustome roju
Tebi lete. Doði, bez tebe se pati!
Doði! Sve kraj mene osmeh æe ti dati
I u svemu èežnju opaziæeš moju.

[TikTak]

BESMRTNA PESMA
Ako ti jave: umro sam
a bio sam ti drag,
mozda æe i u tebi
odjednom nešto posiveti.

Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao
o tome šta znaèi živeti?

Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige...
Zar ima briga?
Tuge...
Zar ima tuga?

Po merdevinama mašte
u mladost hrabro se popni.
Tamo te èeka ona
lepa, al lukava duga.

I živi!
Sasvim živi!
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaæi vazduh.
Prestiži vetar i ptice.

Jer svaka veènost je kratka.

Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.

Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.

Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.

Odjednom svet, dok hodaš
sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši
i tiši
i nekako iskrivljen.

Zato živi, al sasvim!

I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
stoleæa sam obišao.

Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.
Veèno sam išao.
Išao...

Ispredi iz svoje aorte
pozlaæen konac trajanja
i zašij naprsla mesta
iz kojih drhte èuðenja.

I nikad ne zamišljaj život
kao uplašen oproštaj,
veæ kao stalni doèek
i stalni poèetak buðenja.


A onda, veæ jednom ozbiljno
razmisli šta znaèi i umreti
i gde to nestaje èovek.

Šta ga to zauvek ište.

Nemoj iæi na groblja.
Ništa neæeš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
i tužno pozorište.

Igrajuæi se nemira
i svojih bezoblièja,
zar nemaš ponekad potrebu
da malo krišom zaðeš
u nove slojeve razuma?
U susedne buduænosti?

Objasniæu ti to nekada
ako me tamo naðeš.

Znaš šta æu ti uèiniti:
pokvariæu ti igraèku
koja se zove bol,
ako se budes odvažio.

Ne lažem te.
Ja izmišljam
ono što mora postojati,
samo ga nisi jos otkrio,
jer ga nisi ni tražio.

Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodaš nestvarnog.

Prepoznaæeš me po æutanju.
Veèni ne razgovaraju.

Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj veštinu slušanja.

Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.

Posle bezbroj roðenja
i nekih sitnièavih smrti,
kad jednom budeš shvatio
da sve to što si disao

ne znaèi jedan život,

stvarno naiði do mene
da te dotaknem svetlošæu
i pretvorim u misao.

I najdalja buduænost
ima svoju buduænost,
koja u sebi èuje
svoje buduænosti glas.

I nema praznih svetova.

To, èega nismo svesni,
nije nepostojanje,
veæ postojanje bez nas.



Ako ti jave: umro sam,
evo šta æe to biti.

Hiljade šarenih riba
lepršaæe mi kroz oko.
I zemlja æe me skriti.
I korov æe me skriti.

A ja æu za to vreme
leteti negde visoko.
Upamti: nema granica,
veæ samo trenutnih granica.

Jedriæu nad tobom u svitanja
niz vetar klizav ko svila.
Razgrtaæu ti obzorja,
obrise doba u povoju
i prizore buduænosti
lepotom nevidljivih krila.

I kao neèujno klatno
zaljuljano u beskraju,
visiæu sam o sebi
kao o zlatnom remenu.

Prostor je brzina uma
što sama sebe odmotava.
Lebdeæu u mestu, a stizaæu
i nestajaæu u vremenu.

Odmoriæu se od sporednog
kao galaktièka jata,
koja su srasla pulsiranjem
što im u nedrima traje.

Odmoriæu se od sporednog
kao ogromne šume,
koje su srasle granama
u guste zagrljaje.

Odmoriæu se od sporednog
kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima
i celo nebo oplele.

Odmoriæu se od sporednog
kao ogromne ljubavi,
koje su srasle usnama
još dok se nisu ni srele.

Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava?

Da neka malecka tajna,
il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tišina,
tama
i prah?

Znas, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.

Nista se u meni neæe
ugasiti ni skratiti.

Samo æu,
obièno tako,
jedne sluèajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se oèiju vratiti.

Kažnjavan za sve što pomislim,
a kamoli što poèinim,
osumnjièen sam za nežnost
i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim mržnjama,
veæ novom, veæom ljubavlju
i život ne gasim smrtima,
veæ neèim drukèije živim.

Poslednji rubovi beskraja
tek su pocetak beskrajnijeg.

Ko traje dalje od trajnijeg
ne zna za kratka znanja.

Nikad se nemoj muèiti
pitanjem: kako preživeti,
nego: kako ne umreti
posle svih umiranja.


Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stoleæu
neko me sluèajno pobrka
sa umornima i starima.

Nigde toliko ljudi
kao u jednom èoveku.

Nigde toliko drukèijeg
kao u istim stvarima.

Proèeprkaš li prostore,
iskopaæeš me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.

Biti ljudski višestruk,
ne znaèi biti rašèoveèen.

Ja jesam deljiv sa svaèim,
ali ne i razoriv.

A sva ta èudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.

Znaš šta su proroèanstava?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
što vija sebe ukrug.

Pa što bismo se opraštali?
Èega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znaš - ja to ne umem.

Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.

Nemoj da budeš tužan.

Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
èudno drag.

Noæu kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.

To neka bude tajna.

Uprkos danima sivim,
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim.

[svrco 76]

NE BUDI DALEKO OD MENE

Ne budi daleko od mene ni jedan dan,
jer, ne znam kako bih rekao, dan je dug
i èekat æu te na nekoj stanici
kad negdje daleko usnu valovi.
Nemoj otiæi ni samo jedan èas, jer tada,
u tom èasu, spoje se kapi nesanice
i možda ce sav dim sto traži svoju kuæu
doæi da ubije i moje izgubljeno srce.
Jao, neka se ne razbije tvoj lik na pijesku,
jao, neka ne lete tvoje vjeðe u odsutnosti:
ljubljena ne idi od mene ni za trenutak,
jer u tom otiæi ces tako daleko
da èu obiæi zemlju ispitujuæi
hoæeš li se vratiti ili me ostaviti da umrem.

Pablo Neruda

[svrco 76]

Ako upita za mene, nacrtaj na zemlji
znak križa od tišine i pepela
preko mutnog imena koje podnosim.
Ako upita za me, kaži da sam umro
i da se raspadam ispod mravinjaka.
Kaži joj da sam sada grana naranèe
i krotka zastavica na nekome tornju.

Nemoj joj reæi da još uvijek plaèem
grleæi prazninu njene odsutnosti
gdje je njen slijepi oblik ostao utisnut
uvijek èekajuæi da se tijelo vrati
Krv je lovor koji pjeva i pati
i ja æu uzalud èekati pod njegovom sjenom.
Veæ je veèer.A ja sam nijema riba.

Ako upita za me, daj joj ove oèi,
ove sive oèi i ove prste;
I kaplju krvi u ovoj maramici.
Kaži da sam nestao,da sam se pretvorio
u tamnu jarebicu, u patvoreni prsten
na nekoj obali zaboravljenih sita:
reci joj da lutam od šafrana do ljiljana.

Reci joj da htjedoh saèuvati njene usne
i nastaviti palaèu njena èela.
Ploviti jednu noæ u njenim kosama.
Nauèiti boju njenih zjenica
i blago se ugasiti na njenim grudima,
potonuti kao ponoæ, obamrijeti
uz mrmor gostionica i sordina.

*
Ako upita za me, reci da boravim
u listu primoga i u akaciji.
Ili, ako ti je draže, reci da sam umro.
Daj joj uzdah moj i moju maramicu,
moju utvaru u brodu ogledala.
Možda plaèem u lovoru ili tražim
svoje sjeæanje u obliku jedne zvijezde.

[slatkisica]

Stihic za moju drugaricu..

Ovo je tebi najdraza,
tebi sa kojom sam,
prolazila kroz sve,
podelila radost i srecu,
sve padove i pobede,
strahove i porusene sne...
Tebi koja si ponosno,
uvek bila uz mene...
Hvala ti..
Hvala za sve,
za svaku rec i utehe,
za svaki zagrljaj i podrske,
za noci koje smo uz smeh,
ili suze, zajedno provele..
Hvala ti sto postojis,
i sto si mog zivota deo,
jer ti si nesto posebno...

Ljubim te

[nepoznatamrki]

PRIJATELJICI...

Dok još nisi znala da si tu
sunce te grijalo,
vjetar te milovao, rosa umivala...

Nisi shvaæala da postojiš,
a veæ si imala svoju prošlost,
svoju buduænost i svoju sadašnjost

Dobila si darove za koje nisi mogla nièim platiti,
a i nisi ni morala, jer sve je bilo besplatno

Njegova ruka te vodila
dok još sama nisi hodila...

Njegove oèi gledale su samo ono
što je bilo vidljivo za tvoje neokaljano oko

Slušao je samo one zvukove
ugodne za tvoje nevino uho

Govorio je rijeèi,
vedre, jednostavne, èiste
za tvoje nježne usne...
Samo one koje su tebi bile potrebne...

Sada rasteš, spremaš se za život
koji ti je pripremljen
imaš previše izbora pred sobom

Možeš birati...

Biti sama ili biti s Njim,
gledati svjetlo ili hodati u tami
živjeti u muku ili osluškivati govor svijeta
govoriti ili zauvijek šutjeti

Dopusti da te njegova ruka vodi
i osjeti æeš sve radosti
koje ti život pruža

Dopusti vjetru da ti miluje lice;
da sve bude kao prije,
dopusti rosi da te umiva,
dopusti oblacima da te nose,
dopusti mu da te vodi...

Raduj se, živi i zahvaljuj
što tako divna postojiš...


Izvolite prijateljice.......

[nepoznatamrki]

ORMAR STARIH USPOMENA

Brišem suze, spremam ih u zaborav
tresem prah s cipela, otrcanih od kamenja
što me spoticalo na putu do svjetla

Dižem glavu visoko,
gledam novo nebo, novo sunce
Gazim put prošlosti
što me dosad vodio...

Napokon slobodan, kao pustinjski vjetar,
gradim sebi kule snova,
novih snova, još neostvarenih

Dopuštam nebu da uhvati moj odraz
Dopuštam moru da prigrli me valima

Oblak me nosi zvijezdama,
zvijezde predaju nebu,
a nebo priprema put vjeènosti

Zov sve jaèe odjekuje, odzvanja...

Dovoljno da prihvatim...

Dolazim pred vrata, lagano ih otvaram
vidim svjetlo...
Ne, nije kraj, za mene put tek poèinje...

[scorpion70]

Ono sto cu ti reci
Neka ostane tajna
Izmedju tebe i mene
Dva srca prividno spojena
Zlatnom niti

Zasto sam cekao
Da se i posljednja
Nada ugasi
Da bih otisao

Sramno priznajem
Da te vise
Ne mogu ovako voljeti
Jer me iznova gusi
Osjecaj da te nemam
Da ti zagrljajem
Ne mogu pokazati
Gdje pripadas
Niti ljubiti
Lice andjela

Ja vise
Snage nemam
Da budem blizu tebe
Na ovaj nacin
Jer tvoja hladnoca
U mom srcu
Izaziva jezu

Osjecam
Da polako nestajem
U tvom crnom oku
Treptaja nedostojan
Ne mogu vise
Niti govoriti

Nehoteci
Razbila si jednu dusu
Na komade
Slomila si
Hrabrog covjeka
Cija sam sjenka

Stoga
Neka ovo bude
Moje posljednje zbogom
Zadnji poklon tebi
Andjele bez duse

Ostajem
Vjeran molitvi
Da jednom shvatis
Sta je prava ljubav
I kako se voli do smrti

[nepoznatamrki]

LABUD

Usamljeni labud
pliva od jedne obale do druge,
zatim se, ponovo, vraæa;
igra talasima
neba i oblaka
i osluškuje jeku
svog sopstvenog biæa.

Svetlost je uništila moj vid,
u tami s labudom se sretam.
Njegov spokojni lik,
ispod površine
bara moje duše,
jedri dalje, kao pramen oblaka
ispunjavajuæi beskraj nebesa
koji ni galaksije,
ni zvezde,
ni smeh meseca
ne mogu da ispune.

Slušam zvuk
svog sopstvenog glasa;
plima labuðe pesme
nadire u moje biæe
i živce moje kida.

Dodir beline
u tami punoj odjeka
vraæa me u nesvesno.
Druga zemlja, drugaèije doba,
druga pesma
odražavaju senke moga sna:
zanemele zvezde
na Marsarovaru;
zagušljive bare duše.

Preèisto perje labuda
ne zna svetlost i senku,
još manje zemlju, nebo, oblak,
mreže satkane od ja i ti.

Iznova plima odjeka
donosi
seæanja i nemire;
preko bedema svesti
nadire
sutonski potop -
i talas preko talasa -
odnosi odlomke mojih snova:
labud, jezero, pesma.
Bare duše.

U svome džepu dodirujem
nebo pažljivo zamotano,
zaèaurenu zemlju.
Zbrèkani svemir
ogranièava moju viziju.
U venama mi so sedam mora.

Ne znam više ni okean, ni sunce,
niti kuknjavu neba;
sve je zaboravljeno.
Samo prijatelji èekaju
tvoju sumraènu pesmu
što odzvanja
u mutnini moje duše.