Stihovi

[nepoznatamrki]

SKRIVENA BOL









Netko sa svojim bolom ide
Ko s otkritom ranom: svi neka vide.
Drugi ga èvrsto u sebi zgnjeèi
I ne da mu prijeæi u suze i rijeèi.

Rad'je ga skriva i tvrdo ga zgusne
U jednu crtu na kraju usne.
Zadršæe, zadršæe u njoj kadikad,
Ali u rijeèi se ne javi nikad.

Duša ga u se povuèe i smjesti
Na svoje dno: ko more kamen
U njega baèen. More ga prima
Dnom, da ga nikad ne izbaci plima.


Da bih rekao to što želim

Da bih rekao što želim dosta je jedna rijeè,
ali tu su i ostale da bi nastanile tišinu.

Da bih rekao što želim dosta je jedna ruža,
jedan plamen za moje vlažne prste.

Nedostaju mi ruke, nedostaje mi žito i zubi
da bih te primio i da bih te zaboravio.

Vjetar podiže iz pijeska moje ime
i ono kaplje na mene poput žedne kiše.

postoje dani u kojima je sve zapisano,
postoje godine i prazno lišæe jeseni.

O tebi znam samo da si bila, samo da živiš,
i pamtim samo ono èega se ti ne sjeæaš.

Naga, ti se stidiš svoje sanjive nježnosti
kao stablo koje vjetar pokriva lišæem.

Daleko je djetinjstvo koje zaboravljam
ti ostavljaš svoj život kao da ti ne pripada.

I sada sniježi po njemu gusta kiša i ja koji stojim
kraj prozora nekog vlaka koji bez mene odlazi.

Da bih rekao što mi nedostaje, izmišljam rijeèi
kao što su: nekad, i zauvijek, i nikada više.

[boraf]

Zar poljubac meni starcu,
Dajes mlada sa usana?
Zar na moje staro rame
Pada ruka usijana?

Je l' to ljubav?... Je li sala?
Te je tvoja ruka mala
Na ramenu sedog starca
Zadrhtala, zatreptala?

Il' si dosla zluradice,
Da me varkas, da me jedis?
Izmucene stare grudi
Da povredis, da pozledis?

- Ja te ljubim!... Tvrdis, mlada,
Puna jada, puna nada -
Ali ljubav sedom starcu
Veruj, duso, tesko pada...

Uvele su grudi moje,
Tvoja ljubav vatra ziva -
Pa se bojim, starac sedi,
Od plamena i goriva.

[nepoznatamrki]

Pesma grèkog božanstva Apolona, obiènoj devojci, svojoj ljubavi:

U ljudskom telu ništa lepše od mene

nikada se nije rodilo,

A ja te volim, volim i sav sam tvoj

Moja je mladost veèita, moja lepota sa njom,

moja æe koža zauvek biti glatka i zategnuta,

moje lice meko, moje oèi bistre

moja kosa crna i sve to ljubavi moja

sve to pripada tebi - zauvek

Dacu ti veèitu mladost beskrajno duge zore

Ali ti neæe biti dosadno niti æe biti patnje

u našem savršenom svetu

Niko ne može da da nežnost

koju sam spremio za tebe,

niti sigurnost

koju pružaju grudi i ruke moje

sklopljene oko tebe u zagrljaju

volim te ljubavi moja!

Budi veèno samnom!

Moj je pogled zanos, moj je osmeh ludilo

za žene koje ih gledaju

a sada æe biti samo tvoji

U mom æeš naruèju leteti

preko snežnobelih planina

ja æu te tada grejati

svojim zagrljajem i toplim dahom

plesaæemo zajedno na netaknutim zelenim poljima

samo srne i košute smeæe da nas vide

pružiæu ti sreæu kakvu nisi ni sanjala

videæeš skrivene hramove podignute meni u èast

netaknute za hiljadu godina, skrivene od ljudskog pogleda

U mom dvoru, u palati od ljudi skrivenoj,

biæeš služena kao boginja

Volim te ljubavi moja

i èekam tvoj odgovor





Pesma devojke koja nikada nije imala sreæe, a onda joj se na vratima pojavio ludo zaljubljeni grèki bog Apolon



Šta je, šta bleneš?

Ne sviða ti se što sam rekla?

Ej stani, kud si kreno?

Opet hoæeš unutra?

To bi ti? To ti je raèunica?

Misliš: Ona je sirotica, nikada ne imaše sreæe,

zamisli kako æe da se obraduje

kad joj JA pokucam na vrata

E, pa ovo je druga prièa!

Gdje ste svi vi bili,

kada ste mi bili potrebni?

èekajuci sreæu postah sama sebi dovoljna

a sada me èak ni ti

ne možeš zaista usreæiti

Zašto onda da glumim?

Zašto da budem zahvalna?

Jer mi je tvoja ljepota data

sada kad više nisam u stanju

u njoj iskreno da uživam?

Da glumim kako sam sreæna,

jer mi ti èiniš èast?

I šta zapravo sada hoæeš?

Dobro, ti si najljepši

najjaèi divan i vjeèan

Pa šta, jel treba da padnem u nesvjest?

Ako mi sreæa nije došla

Onda kada me mogla usreæiti

Odkud joj pravo da se sada zove sreæom?

A ti lijepo idi

i obraduj neku drugu

I još nešto... to vjeèno cvijeæe s' Olimpa

koje nikada ne vene,

mislio si da mi doneseš jedan vjeèni buket,

da ne moraš druge da kupuješ?

Nosi i njega sa sobom!




Takva sam ja

Odavno sam, sugradjani cestiti,
izmirenja zastavu belu
na srce svoje pobola.
Sve mi je sad svejedno
i ravno do mora;
sita sam i mrznja i ljubavi
i cutanja i romora.
Za vasu borbu zivotnu
ja nemam svojstva.
A srce mi je, medjutim, vecno zedno
svega onoga cega je sito;
i umrlo bi ako bi u danu
imalo cas spokojstva.

Ni za srecu ljudsku nisam ja stvorena,
jer ne umem da zivim
samo od zivljenja;
jer ni za sta cega ima
nemam divljenja;
jer znam da ne mogu svoj zivotni dug
samo snom izmiriti.
Pa ipak, mada mi ovde nije udesno,
zivota ja bih zadrzala krug,
jer boli mene ipak cudesno
sto ce me jednom nestati.

Ni srca nemam vaseg, sugradjani cestiti,
jer beskrajno volim nekoga
iza onih na vidiku atara.
Za njegov bih osmeh jedini
posla preko voda i vatara,
preko urvina i bregova,
odavde na dan i noc hoda;
pa ipak njegova
ne bih mogla biti,
niti ce ljubav moja za njim
ikad drugoga roda
do pesama imati.



Na kraju bice opet jedno isto

Kad pomislim da ce kao pene nestati
i hridi ove, gde se jutros moja tuga
mesa sa gorkim mirisom pelena,
kuda cu minuti ja kao svila zracna
samo, ispod plavih maslina i lovora zelena.

Kad pomislim da je sve ovo sto me boli,
i vecno tako se cini, samo senka nestalna;
i da ce i more ovo, i zvezdu, i planinu sneznu
odneti vreme kao i coveka,
i suzu njegovu zemaljsku i radost neznu:

Mirna bih i gorka na pesak ovaj legla
i vecito na njemu ostala,
ne trazeci nicemu na ovoj zemlji lek.
Na kraju bice opet jedno isto
sve, ma cime se ispunio vek.
I sto bih, onda, cinila ma sta
da mi radost dodje ili tuga prestane,
kada sam proleca jednog u maju postala
samo zato da me opet nestane.


Samo za tvoje oci..

[boraf]

Elegija

Aleksa Santic

Zasto se meni javljas tajno
Kada mi dusa tiho sniva?
I zasto tvoje oko sjajno
Golemu tugu i jad skriva?

Zasto me kroz noc stanes zvati,
I sta ti jadno srce iste?
Ta ja ti nemam nista dati,
O, ja sam pusto pepeliste.

Sve sto sam imo ja sam dao,
Nevjerno hladna ljubavi moje, -
Sve sto sam svojim blagom zvao:
Mladost i oganj duse svoje.

Pa zasto meni stupas snova,
Sta trazis ovdje u mrtvaca?
Hladna je, hladna ruka ova
Sto nekad na te ruze baca.

Pusti me! Pusti i ne mori!
Nek sam ovako trajem dane,
Sve dok mi srce ne izgori,
Sve dok mi dusa ne izda'ne.

[Djedja]

Ljubavna pesma

Kako da dusu sputam, da se tvoje
ne takne? Kako, mimo tebe, njom
da grlim druge stvari i daljine?
Ah, rado bih da sklonim je na koje
zaboravljeno mesto usred tmine,
u neki strani, tudji kut, u kom
nece je tvoje nijati dubine.
Al' ipak sve sto dodirne nas dvoje
ko gudalo nas neko spaja, koje
iz dveju struna jedan mami glas.
Na kom smo instrumentu? Ko nas satka?
I koji ovo svirac drzi nas?
O, pesmo slatka.

Rajner Marija Rilke

[boraf]

Pero Zubac

Mostarske kiše

U Mostaru sam voleo neku Svetlanu
Jedne jeseni
Jao kad bih sada znao sa kim sada spava
Ne bi joj glava, ne bi joj glava
Jao kad bih znao ko je sada ljubi
Ne bi mu zubi, ne bi mu zubi
Jao kad bih znao ko to u meni bere
Kajsije još ne dozrele

Govorio sam joj
Ti si derište, ti si balavica
Sve sam joj govorio
I plakala je na moje ruke, na moje reèi
Govorio sam joj
Ti si anðeo, ti si ðavo
Telo ti zrelo, šta se praviš svetica
A padale su svu noæ neke modre kiše
Nad Mostarom

Nije bilo sunca, nije bilo ptica
Nièeg nije bilo
Pitala me je imam li brata,
Šta studiram
Jesam li Hrvat, volim li Rilkea
Sve me je pitala
Pitala me je da li bi mogao sa svakom
Tako saèuvaj Bože
Da li je volim tiho je pitala
A padale su nad Mostarom neke modre kiše
Ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
Ali nije htela to da èini, nije htela
Ili nije smela, vrag bi je znao

Jesen je ta mrtva, jesen na oknima
Njene oèi ptica, njena bedra srna
Imala je mladež, mladež je imala
Ne smem da kažem
Imala je mladež mali, ljubièasti
Ili mi se èini
Pitala me je da li sam Hrvat
Imam li devojku
Volim li Rilkea, sve me je pitala
A na oknu su ko Božiæni zvonèiæi moga detinjstva
Zvonile kapi
A noæna pesma tekla tihano niz donju mahalu
Ej, Sulejmana othranila majka

Ona je prostrla svoje godine po parketu
NJene su oèi bile pune kao zrele breskve
NJene su dojke bile tople kao mali psiæi
Govorio sam joj da je glupava
Da se pravi važna
Svetlana, Svetlana
Znaš li ti da je atomski vek
De Gol, Gagarin i koještarije
Sve sam joj govorio
Ona je plakala, ona je plakala

Vodio sam je po kujundžiluku, po ašèinicama
Svuda sam je vodio
U peæine je skrivao, na èardak nosio
Pod mostovima se igrali žmurke
Neretva žderbica
Pod starim mostom crnjanskog joj govorio
Što je divan, šaputala je, što je divan

Kolena joj crtao u vlažnom pesku
Smejala se tako vedro, tako nevino
Ko prvi ljiljani
U džamije je vodio
Karaðoz beg mrtav, premrtav
Pod teškim turbetom
Na grob Šantiæev cveæe je odnela
Malo plakala kao i sve žene.

[Djedja]

Simptomi ljubavi

Ljubav je univerzalna migrena,
Svetla mrlja u pogledu
Koja zamracuje razum.

Simptomi prave ljubavi su:
Mrsavost, ljubomora,
Spore zore.

Predznaci i nocne more -
Osluskivanja udaraca,
Ocekivanje znaka:

Dodira njenih prstiju
U mracnoj sobi,
Istrazivackog pogleda.
Budi hrabar, ljubavnice!
Mozes li otrpeti takav bol
Od bilo koje ruke do njene?

Robert Greivs

[boraf]

Dobrica Eric

Baka na ringispilu

Zvece dukati
i susti svila
na poljancetu
kod ringispila.
Tu se od dece
ne moze prici.
Tu su devojke
i mladici.
Tu je sve sto
nije u ljuljci,
pa cak i zene
i coveculjci.
Svi sto ne drze
vinske zdravice
bruje oko te
cudne spravice.

Jedna baka
s torbom u krilu
sat je letela
na ringispilu.
Prvo je baku
bilo stah malo.
Sve se oko nje
uskovitlalo.
Bilo je bar
trista sunaca,
dvesta Topola,
sto Oplenaca.
Ali taj strah
brzo isceze.
Sad krug za krugom
veze li veze.
I sto se tocak
brze okrece,
baka sve vise
trepti od srece.
Leti i misli
da svi njoj klicu
pa zaboravlja
na svog cicu.

"Sto mi je lepo
kad zazmurim...
Reko je: Idi,
ali pozuri.
Uh, nece, valjda,
lancina puci|
Pozuri, veli,
idemo kuci.
Kakvoj kuci,
neka, neka...
Kad mi je ovako
lepo, nek ceka.
Ceo mi zivot
prodje kod koza.
Neka mi se jednom
dusa navoza.
Letim isto
ko bubamara...
Necu da silazim
dok imam para|"

Zvece dukati
i susti svila
Bruji svet oko
ringispila.
Plamte trobojke,
grme trubaci.
Klicu u zraku
srecni letaci.

Neki cicica
krakat ko roda
probi se kroz
obruc naroda.
Zakloni oci
od sunca kapom,
pa baku s torbom
raspali stapom:

- Ja te tri sata
cekam kod kola
a ti mi jases
tog djavola|

Popucase
trube od pleha
i zaceni se
narod od smeha.
Baka se izbeci:

"Joj, stoj| Moj Stevo|
Spasavaj, sveta
Paraskevo|"

Rasrdjen cicica
psuje i preti
i udara je
kad god proleti.

- Ozari, stari|
- Al' cica cetka|
- Zvizni ga torbom
po glavi, tetka|

Popucase baki trpila:
"Zar sam te zato
prala, krpila."
Pa ciknu: - Stevo,
nesreco jedna|
Baci tu motku,
narod te gleda|
Onog mi sunca
i ovog zraka:
cim sidjem - idem
na razvod braka|

- Ohooo| Z'ustavi|
- Teraj jos malo|
- Raspali, cile|
- Dosta, budalo|

Sve zivo kao
da dobi krila
zgrte se oko
ringispila...

[Djedja]

Savet o ljubavi

Zatvori oèi i usni san
san u kome su ti data krila
i neka samo za tebe, veèno traje dan
da bi imala vremena da pronadeš bolje
bolje od ljubavi

Kreni odmah i obiði svet
okusi sve njegove radosti
i neka se ne desi ni jedan pokret
koji bi te uznemirio u potrazi
za neèim boljim, boljim od ljubavi

Udahni duboko i zatim poleti
pretraži celu sopstvenu maštu
ni tad da ti smeta niko neæe smeti
dobiæeš mir da bi u sebi mogla
da naðeš bolje, bolje od ljubavi

Ali zašto se trudiš kad istinu znaš
da svemu što vredi na svetu ovom
jedan sastojak dodati moraš
da bi bilo zaista dobro
To je ljubav, ljubav naravno

[nepoznatamrki]

Slutnja

Mada je oko mene prolece,
i duse cvate u nadu;
kroz mene se kradu
slutnje zle:
cega me strah, dogodice se sve
i bolece.

I niko mi ne moze pomoci,
jer to se nece zbiti
po danu, niti
u vrtu kom;
vec negde u srcu mom,
po noci.



Moja pesma

Bolni, ali zacudo dragi meni su dani,
kada opazim da ljudi su mi tudji,
neiskrenoscu zazidani od mene
kao tvrdom kulom,
te bezim u sume i u dusu bilja
ronim nekim novim, u osamljenosti
rodjenim culom;

kada radije od prijateljske sake,
milujem drveta kakvoga nezni,
rumeni prut;
i bezeci sa toplog, sestrinskog krila,
da mi je da magle daleke lagani
dohvatim skut.

Dani kad zize istina mi se cine
varljivi plamicci iz bajke sto mame
sa pravih staza;
a verujem strasno u ono sto kakav sum
skrivenih u noci grana jedino
tek meni kaza;

kada ne razumem ni sebe; a zudno
kao vracara u zagonetni gledam
prirode dlan;
kad osetim da zivot u dnu nije lep
i strasno sva se uzivim u kakav
prolazni san. Desanka M.

Kad umrem želim tvoje ruke na svojim oèima:
želim svjetlo i žito tvojih ljubljenih ruku,
da me još jednom dirne njihova svježina
da osjetim nježnost što izmijeni moju sudbinu.
Hoæu da živiš dok te uspavan èekam,
hoæu da tvoje uši i dalje slušaju vjetar,
da udišeš miris mora koje smo zajedno voljeli
i da nastaviš hodati pijeskom kojim smo hodali.
Hoæu da ono što volim nastavi živjeti,
a tebe sam ljubio i pjevao iznad svega,
zato cvjetaj i dalje rascvjetana,
da bi dosegla sve što ti moja ljubav nareðuje
da bi sjena moja prošetala tvojim vlasima,
da bismo tako upoznali i razlog mome pjevanju

Neruda