Pitam se sta radis sada,
Da li novu dusu uzimas,
Da li novu budalu sarmiras,
Da li se spremas i njega u da ubijes,
Kao sto si ucinala i meni?
Meni,coveku steni,
Ma bilo mi poslednje u zivotu,
Ja svoju mrznju zadovljicu,
Moju dusu povraticu,
A tvoju kaznicu,i vezacu.........
Vjeruj u ono sto zelis i zapamti, izgubljeno je ono cega smo se odrekli. U
zivotu pozeli samo jedno, da ne volis izgubljeno i ne izgubis voljeno!
Nemam ti sta vise reci,
Kazna ce te vec stici,
Ja svoje ruke prljati necu,
Stavljam svoju mrznju u jednu vrecu,
Dovoljna ti je kazna ta budala,
Za koju cujem da te kinji sada,
hehehehehehehehehehehehehe,
Sve se placa draga,
Sve se vraca,
Moju dusu ja povraticu vec nekako,
Makar ponovo morao u pakao,
Ali ja sam cist,
Okrenuo sam novi list...........
Vjeruj u ono sto zelis i zapamti, izgubljeno je ono cega smo se odrekli. U
zivotu pozeli samo jedno, da ne volis izgubljeno i ne izgubis voljeno!
«Kad godine minu u beskraj, u daljinu
I prođu mnoge lepote
I svenu mnogi cvetovi
Jedino prva ljubav
Ostat će negde u oku
U nekim običnim stvarima
U požutelim spomenarima
Kao večito novi i nepoznati svetovi...
Zato i vredi voleti
Zato i vredi želeti
Što nas se ostalo tiče
Zato i vredi zapisati
I kao letak podeliti
Ove šarene reči
Koje na pesmu liče...»
MIROSLAV ANTIĆ
............
IGRA SLUČAJNOSTI
Ne mogu se pomiriti s mišlju
Da slučajno sam ovdje
I da sam isto tako
Mogla nastati bilo gdje...
Magična igra slučajnosti
Uzroka i posljedica
Slučajno odabrano mjesto
Greškom ispuštena karta
Ali
Zbog nečega sam ipak ovdje...
............
Silentium
Suti i taji, skrivaj,
Svu mastu i sav osjecaj,
Neka u dubili duse
Ustaju i tu se guse
Bez rijeci, kao zvijezde sjaj,
Ti divi se - i ne pricaj !
Moze l' srce sve kazati ?
Kako drugi da te shvati ?
Samu bit da prozre bas ?
Izrecena je miso laz.
Naklapanjem se izvor muti
Napojen njime - ti zasuti !
U sebi samom zivjet uci
Jer citav svijet u tebi huci;
Misao skrivena i visa
Uz vanjski sum ce biti tisa
Danju nestaju joj puti.
Slusaj joj pjesmu - i zasuti ! ...
Fjodor Ivanovic Tjutcev
DA SAM TVOJA MUZIKA
Voljela bih da sam kiša
Da ti klizim po obrazu
I slijevam ti se niz usne.
Da sam snijeg
Nestala bih u tvojoj kosi,
Da poželiš
Da me iz kose istreseš!
A ja da zadovoljno
Bijelim se
U kosi tvojoj.
Voljela bih da te tako prevarim!
Da sam lokva
Ti bi me gazio ljut!
A ja bih poželjela da budem drugarica
svim lokvama koje si izgazio.
Da mi pričaju
Dali si se, bar jednom, nasmijao
Onoj što je nisi vidio.
Da sam muzika
Bila bih gost tvoje sobe.
Ti bi poželio da ti ležim na licu
A ja bih ti milovala uši.
da
sam gitara
Stajala bih samo
U uglu tvoje sobe.čekala da mi žice dodirneš.
Da sam tvoja muzika!
Da mi je tvoju glavu da se naspavam!
Voljela bih da sam tvoje oko
Pa da sebe pogledam.
Ono što ti vidiš
To više nisam ja
A ono što ja ne vidim
To je ljubav!!!
o zivotu
U krosnjama vremena pocivaju zivoti,
krhki i smeli,sviraju vetru znanja
pesmu otuznu koja uvek boli
Zudeci za tajnom svog postojanja
Na drvetu bozanskom jabuka ceka
mirne tisine pomeraju grane
samo jos ruka kakvog coveka
drzne se da njome zaleci rane
Iz gnusnih rana krv uvek tece
Vatra u dusi jos uvek boli
Tu mali covek bespomocno klece
sagne glavu i tuzno se moli
Moli se za spas,moli se za znanje,
za one dane sto kao reka teku
ne zeli vise a nikad imao manje
tajne ostace sledeceg da peku
Nad njim nebesa hladna,
nikog da ga bednog cuje
pod njim zemlja gadna
zemlja koja ga jedina miluje
Miluju ga brda,reke i planine,
valovima svojim miluju ga mora
u vetru vladaju mirisne dubine
A tisina vecna u hladu svojih gora
A nebo,samo,vecno i daleko
Iznad nas uvek ali nikad sa nama
Postojbina sunca rekao bi neko
Ali iza njega samo pociva tama
U krosnjama vremena pocivaju zivoti,
krhki i smeli,sviraju vetru znanja
pesmu otuznu koja uvek boli
Zudeci za tajnom svog postojanja.
jos nesto....
Samoca
Prosjak umire od lepre,dok mu kci se nemoralom hrani,
Majka joj davno snije,bratovljevom rukom pokosena.
Koga je briga?
Kapljice padaju mu sa nosa,u lokvu zagusljivu,
Pocini,zivi a umro je.
Koga je briga?
Laktovi nam izlizani,umorne noge,
Jedni drugima na glavama sedimo
Nikom ne smeta.
Sit na silu zadnje mrvice otima od smeca
A manji skapava,sanjajuci o njima.
Njih nije briga.
Sakrijte me vile moje maste,
Nadjite kamen da se sakrijem
I bicu miran.
Mrak pod njim svetlije od ovog dalekog Sunca.
Skucen tamo bicu slobodan.Biti svud.Ne stideti se.
Mene je briga.Ali koga je briga?
Да ми је
Да ми је
три стотине година мање
дошо би по те
до поноћи ране
водио би те
до свемирног пласта
негде тамо
до Венере и Марса.
Водили би љубав
на тавану моме
на пролетњем сену
млечне васионе.
Љубио би те
од пупка
до чаробног брега
до светлосног јутра
и првог снега.
Женио би те потом
на Месецу сивом
у цветном кратеру
звездане комете
и волео нежно
твоје лепо лице
плаве падалице
ноћне репатице.
DO LJUBAVI
Čega se bojiš?
Ovog početka ravnoteže
moždanog doba ptice rugalice,
ili ove reči koja me tera
da samu sebe ne poreknem
i pljunem na uništavajuću
osudu
da budem samo žena.
Pa šta ako me savijaju i lome
kao granje posečene šume,
ja imam devet života
i isto toliko prividnih razloga
za samozaborav,
blagoslovena za izvesnu slobodu
da sama biram
pero ili mač.
U podnožju moje leve trepavice
ugnjezdi svoju zaljubljenost,
jer ti si muškarac - prijatelj
po misli,
u ovoj noći nezegađenoj
blizinom reči PREKASNO,
gurnut surovošću vetra
pravo na postelju
moje plahosti.
Pokušavaš da odoliš?
A mogla sam ti odmah reći
da me voliš,
i pored toga
što ne umem ćutati
i što govorim za dvoje,
što u kretanju mojih kukova
pomeram tvoje stanice samoodržavanja,
što u konturi mojih leđa
pastirica i bludnica
razapinju prostranstvo
pritislih nada
iza tišine u kojoj ječi saksofon.
Podižem svojih sedam velova
i ostavljam ti Panonsko more.
Do ljubavi...
Ovlašćenja postavljanja
Odgovor sa citatom
Markeri